Sladoled za doručak

Po­treb­no je mno­go vre­me­na da se po­sta­ne mlad.

Pi­ka­so

Po­de­li­te da­ne, ne­de­lje i me­se­ce na ne­što če­mu se vre­di ra­do­va­ti, što vre­di iš­če­ki­va­ti, što pred­sta­vlja na­gra­du. Pr­vi u me­se­cu? Ura, palačinke za ve­če­ru! Ve­če pred ve­li­ki po­ro­dič­ni do­ga­đaj? O-ho, vre­me je za ri­tu­al u ku­pa­ti­lu! Ne mo­ra­te tim do­ga­đa­ji­ma da­va­ti luc­ka­ste na­zi­ve, ali do­đa­vo­la, ta­ko je još za­bav­ni­je.

Je­di­no zna­če­nje ko­je ži­vot ima je­ste ono ko­je mu mi sa­mi pri­pi­še­mo; je­di­ni po­seb­ni tre­nu­ci je­su oni ko­je mi ta­ko do­ži­vlja­va­mo. Sla­vi sva­ki svoj dan. Pre­tvo­ri po­ne­de­ljak u dan ko­ji ćeš na­zva­ti „Uz­mi šta god po­že­liš iz pe­ka­re”,

Kad se na­spa­va­te, bi­će­te i du­ho­vi­ti­ji i pa­met­ni­ji, i lju­ba­zni­ji i lep­ši, a naj­br­ži na­čin da sa­zna­te da li ste do­volj­no spa­va­li pret­hod­ne no­ći je­ste da za­pi­še­te pr­vu mi­sao ko­ja vam pad­ne na pa­met kad se pro­bu­di­te. Ako bu­dil­nik za­zvo­ni a vi po­mi­sli­te: „’Bem ti, već je ju­tro”, pre ne­go što is­klju­či­te zvo­no i na si­lu na­sta­vi­te da sa­nja­te ka­ko ula­zi­te u avi­on i odla­zi­te ne­gde gde je to­plo, da se ni­kad ne vra­ti­te – ni­kad, ni­kad, ni­kad; zbo­gom svim lju­di­ma sve­ta! – do kra­ja ne­de­lje idi­te u kre­vet sat ra­ni­je. Onog da­na kad se pri­rod­no pro­bu­di­te pet mi­nu­ta pre ne­go što sat za­zvo­ni? Tog ju­tra pr­va mi­sao vam ne­će bi­ti „E, je­bi­ga.” To je dan kad će­te pro­me­ni­ti svoj svet. Ni­ko ne tre­ba da za­poč­ne dan mu­mla­ju­ći: „Grrrr, do­đa­vo­la. Opet?!”

ako ni­ste si­gur­ni šta tre­ba da ra­di­te, od­go­vor je – kre­vet. Na­pa­di be­sa? Od­spa­vaj­te ma­lo da pro­đu. Muč­ni­na? Kre­vet. Umor­ni ste i kad se pro­bu­di­te? NA­STA­VI­TE DA SPA­VA­TE. Zvu­či li vam to glu­po? Zvu­či ne­vi­đe­no do­bro

Kad gle­da­te stra­hu pra­vo u oči, po­ka­zu­je­te mu ko je ga­zda. Kad se su­prot­sta­vi­te stra­hu, on se sma­nju­je... ali to će­mo na­u­či­ti sa­mo ako mu se su­prot­sta­vlja­mo.

Ne pre­sta­je­mo da se igra­mo za­to što sta­ri­mo; sta­ri­mo jer pre­sta­je­mo da se igra­mo.

Ne mo­žete dva­de­set go­di­na, jed­nu za dru­gom, da ži­vite pot­pu­no is­to, to se ne zo­ve ži­vot.

San je naj­bo­lji lek na sve­tu

De­ca ne­ma­ju ba­ri­je­re kad tre­ba ne­gde da uđu. Še­sto­go­di­šnja­ki­nja se ni­ma­lo ni­je za­bri­nu­la što se ni­kad ra­ni­je ni­je kli­za­la: ona je za­klju­či­la da će joj se to svi­de­ti i da će bi­ti sjaj­na i go­to­vo. Ako de­ca že­le da ura­de ne­što, ona to i ura­de. Ne bri­nu da će pa­sti sa skejt­bor­da, što su pr­vi put se­li da na­pi­šu pri­ču ili što im ni­ko ni­je po­ka­zao ka­ko da pro­se­ju bra­šno za pa­ti­špa­nj. Ona jed­no­stav­no... ra­de.