Odabrana dela

Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди.

Ах, како је земља напуњена

с идолима свакога изрода!

О, како је лице свемогуће

мрачна глупост обезобразила!

Таме цар се зли обрадовао 245

видећ име неба подругано,

видећ људе ђе свакој мрскости

са тамјаном олтар окађују,

видећ гадне змије, крокодиле

да безумна сљепост обожава. 250

У добру је лако добро бити,

на муци се познају јунаци!

жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни! 90

О слободи и о народности
у њих нико поњатија нејма;
у гроб су их обје сахранили.

Куран им је очи извадио,
Куран им је образ оцрнио;

Гора с гором састат се не може,
али човјек може са човјеком. 10

а богу је жертва најмилија 160
поток крви кад провре тиранске.

Што ће мудрост кад јој вр’јеме није?

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса, 1285
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса; 1290
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана, 1295
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије. 1300
Тужи млада, за срце уједа,
очи горê живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца, –
и ја плачем кâ мало дијете.
Благо Андриј’ ђе је погинуо – 1305
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!