Sama

Zašto život pravi ovako nepodnošljive situacije? Zašto me dovede u epicentar sreće, a onda me izgura na najgori način?

Svaki put kada ne poslušamo svoje srce, dete u nama ostari i izgubimo deo duše…

– Ne znam, ali znam da kad god ne poslušamo svoje srce, naš svet izgubi jednu nijansu svetlosti…

Kada svakog dana, kada svakog sata, svakim svojim dahom, za svako pitanje, dilemu, odluku, čovek sluša svoje srce, on sluša Gospoda u sebi.

I onda više nikada, nikada nismo sami…

Nikada.

Sve ostalo su stranputice.

Ono što niko neće da vam kaže jeste da ne postoji prečica do tuđeg srca, put uvek vodi kroz naše sopstveno srce. Ni u jedno srce se ne može stići ako se prvo ne siđe u sopstveno. U suprotnom, čovek ostaje sam u sebi…

Toliko knjiga, toliko misli, toliko tajnih ezoterijskih tekstova, a niko mi nije rekao da samo slušam svoje srce – uvek. Ali uvek…

Znaš, đavo može ući u svaku kuću, instituciju, školu, bogomolju, glavu, reč, misao, pogled, dodir, ali nikada, nikada ne može da uđe u ljudsko srce…

Učimo hemiju, matematiku, jezike, fiziku, ali niko nas ne uči kako da ne budemo robovi sopstvenih strahova, kritizerstva, loših pomisli i reči…

Mi uopšte nismo kontrolisali ni svoje misli ni reči. Bili smo robovi destrukcije koju nam je sredina usađivala na sve načine. Niko nas nije kultivisao u tom pravcu…

Koliko često žalimo što smo negde, a ne na nekom drugom mestu. Što nismo uradili ovo ili ono. A zapravo, svi putevi su isti i pogrešni, jer uvek odaberemo samo taj jedan ili put odabere nas. Ja sam, kao i većina pripadnika zapadne civilizacije, bila opsednuta sopstvenim greškama, stalno promišljajući i analizirajući zašto sam pogrešila. I u tom razmišljanju prolazilo mi je ovo što se zove život…