– Не, Вања, не! Ти не знаш њега, ти си мало с њим био; њега треба ближе упознати, па тек после судити, нема на свету срца правичнијег од његова! Па добро! Зар би лепше било да ме је лагао? А како се већ занео, доста је да се с њим само недељу дана не видим, он ће ме заборавити и заволети другу; а кад ме после тога види, он ће опет бити крај мојих ногу. Не! Још је и добро што ја то знам и што то није сакрио од мене; јер иначе бих умрла од сумњи. Да, Вања! Ја сам коначно уверена: ако не будем уз њега, увек, стално, сваког тренутка, он ће охладнети према мени, заборавиће ме и оставити, такав је он. Њега свака друга може занети. А шта ћу ја тада радити? Умрећу! Ја бих сад волела да умрем! Али како да живим без њега! То је горе од смрти, горе од свих мука! Е, Вања, Вања! Нисам ја тек онако због њега мајку и оца сада оставила! Немој да ме одговараш; све је одлучено; он мора бити поред мене сваког часа, сваког тренутка; ја се не могу вратити. Ја знам да сам пропала и да сам друге упропастила… Ах, Вања! – узвикну она изненада и сва задрхта – шта ћу ја ако ме он доиста више не воли! Шта онда ако си истину о њему малопре казао – мада ја то никад нисам рекао – да он мене само вара и само глуми да је тако правичан и искрен, а у ствари зао је и сујетан! Ја, ето, њега сад браним ту пред тобом; а он је можда у овом тренутку с неком другом и подсмева ми се у себи… а ја, ја бедна, оставила сам све и идем улицама, тражим га… Ох, Вања!