Poniženi i uvređeni

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања?

„Бедни“ нису само људи лишени материјалног благостања или неопходних средстава за живот већ и људи који су несрећни, сиромашни, понижени и тиме изазивају симпатије и саосећање. У том смислу појмови „бедни“, „понижени“ и „увређени“ могу се сматрати синонимима.

Што год је врлина чистија, утолико више у њој има егоизма.

Тако се дешава понекад иначе врло добрим, али слабих живаца људима који се, поред своје доброте, занесу до неке насладе својом несрећом и гневом, тражећи да искажу по сваку цену шта им је на срцу, макар увредили другог, већином најближег човека, који ништа није крив.

а старо увек лепше изгледа! С болом га се сећамо!

Постоји нека особита наслада у том изненадном збацивању маске с лица, у цинизму с којим се човек одједном разголићује пред другим у таквом виду да га чак не сматра достојним ни да се стиди пред њим.

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

узице нико не воли

– Не, Вања, не! Ти не знаш њега, ти си мало с њим био; њега треба ближе упознати, па тек после судити, нема на свету срца правичнијег од његова! Па добро! Зар би лепше било да ме је лагао? А како се већ занео, доста је да се с њим само недељу дана не видим, он ће ме заборавити и заволети другу; а кад ме после тога види, он ће опет бити крај мојих ногу. Не! Још је и добро што ја то знам и што то није сакрио од мене; јер иначе бих умрла од сумњи. Да, Вања! Ја сам коначно уверена: ако не будем уз њега, увек, стално, сваког тренутка, он ће охладнети према мени, заборавиће ме и оставити, такав је он. Њега свака друга може занети. А шта ћу ја тада радити? Умрећу! Ја бих сад волела да умрем! Али како да живим без њега! То је горе од смрти, горе од свих мука! Е, Вања, Вања! Нисам ја тек онако због њега мајку и оца сада оставила! Немој да ме одговараш; све је одлучено; он мора бити поред мене сваког часа, сваког тренутка; ја се не могу вратити. Ја знам да сам пропала и да сам друге упропастила… Ах, Вања! – узвикну она изненада и сва задрхта – шта ћу ја ако ме он доиста више не воли! Шта онда ако си истину о њему малопре казао – мада ја то никад нисам рекао – да он мене само вара и само глуми да је тако правичан и искрен, а у ствари зао је и сујетан! Ја, ето, њега сад браним ту пред тобом; а он је можда у овом тренутку с неком другом и подсмева ми се у себи… а ја, ја бедна, оставила сам све и идем улицама, тражим га… Ох, Вања!