Lazi o Bogu u koje verujemo

Reči mi mnogo znače. Oduvek su mi značile. Rečima uspostavljamo prisustvo, moć i stvaralačku silu. No, osim što su lepe i daju moć, reči mogu da povrede i unište, da ruše koliko i da grade. Kao i oči, reči su prozor naše duše. Često otkrivaju više nego što smo nameravali. Naše reči nas potkazuju.

Verovatno sam govorio o tome kako se radije grčevito držimo izvesnosti svog bola nego što rizikujemo da ponovo nekome verujemo.

Češće odlučujemo da verujemo u laži nego da dozvolimo istini da napadne bezbednost naših predrasuda i zaštitnih bedema.

Bogu nema podela i svađa, nema zidova i isključivanja, nema prevlasti i moći. Sve to nastalo je u mraku koji smo odabrali uglavnom podsticanom pohlepom, strahom i porivom da uspostavimo bezbednost i budemo u pravu.

Ono što je rođeno u ubistvu ne može se opravdati, koliko god ga hvalili i slavili.

Zaljubljenost, radost upoznavanja drugoga i brige o drugome, jeste istinski izraz agape. Seksualna bliskost, taj ikonički i zapanjujući izraz našeg imago Dei, utemeljena je u Jevanđelju

rodoljubivi fundamentalisti su daleko strašniji od religijskih fundamentalista, ali najstrašniji su oni koji su i jedno i drugo.

Ko odlučuje koliko treba dati kako bi Bog bio najvažniji?

Hrišćanstvo se u ranim danima mučilo da nađe odgovarajuće reči da opiše prirodu Boga kao Trojstvo u celokupnom jedinstvu. Odabrana je reč perichoresis koja znači uzajamno prožimanje bez gubitka pojedinačnih ličnosti.

Istinska ljubav nalazi ispunjenje u drugome