Lazi o Bogu u koje verujemo

Reči mi mnogo znače. Oduvek su mi značile. Rečima uspostavljamo prisustvo, moć i stvaralačku silu. No, osim što su lepe i daju moć, reči mogu da povrede i unište, da ruše koliko i da grade. Kao i oči, reči su prozor naše duše. Često otkrivaju više nego što smo nameravali. Naše reči nas potkazuju.

Verovatno sam govorio o tome kako se radije grčevito držimo izvesnosti svog bola nego što rizikujemo da ponovo nekome verujemo.

Češće odlučujemo da verujemo u laži nego da dozvolimo istini da napadne bezbednost naših predrasuda i zaštitnih bedema.

Priznajmo, mi ljudi smo manijaci kontrole, želimo da kontrolišemo sve i svakoga oko nas kako se ne bi dogodilo ono čega se plašimo. Urođeno smo svesni da je kontrola samo mit, da jedna odmetnuta ćelija ili tuđe odluke mogu za tren oka da promene pravac našeg života, ali ipak se borimo za kontrolu i čak je zahtevamo.

Istina glasi da smo urođeno vredni jer smo stvoreni prema liku Božjem. Naša vrednost i dostojnost ne zavise od nas. Ali oni među nama koji su očajnički slomljeni i ranjeni možda veruju da, ako u nama nema ničega dobrog, nema ni nade za istinski preobražaj.

Bogu nema podela i svađa, nema zidova i isključivanja, nema prevlasti i moći. Sve to nastalo je u mraku koji smo odabrali uglavnom podsticanom pohlepom, strahom i porivom da uspostavimo bezbednost i budemo u pravu.

Ono što je rođeno u ubistvu ne može se opravdati, koliko god ga hvalili i slavili.

Zaljubljenost, radost upoznavanja drugoga i brige o drugome, jeste istinski izraz agape. Seksualna bliskost, taj ikonički i zapanjujući izraz našeg imago Dei, utemeljena je u Jevanđelju

rodoljubivi fundamentalisti su daleko strašniji od religijskih fundamentalista, ali najstrašniji su oni koji su i jedno i drugo.

Ko odlučuje koliko treba dati kako bi Bog bio najvažniji?