Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Osećajni roditelji će vas naučiti, na primer, da znate kada ste umorni, a neće vas uznemiriti i naterati da mislite da ste lenji jer vam treba odmor.

Oni koji internalizuju često deluju kao da zahtevaju manje pažnje i nege od onih koji eksternalizuju, jer se oslanjaju na svoje unutrašnje resurse. Stid ih je da traže pomoć i umesto toga pokušavaju da reše probleme samostalno. Mrze da se osećaju kao smetnja. To ih čini decom „lakom za održavanje”, koju je lako prevideti. Za roditelje koji su uvek zauzeti i zabrinuti, njihova samodovoljnost može izazvati zanemarivanje. Roditelji mogu da misle kako se njihovo dete dobro snalazi i bez mnogo pažnje.

Oni koji internalizuju uvek se iznenade kad neko pokaže iskreno interesovanje za njihova osećanja

Ukoliko su oni koji internalizuju bili posramljeni zbog svojih osetljivih emocija tokom detinjstva, kao odraslim osobama može im biti neprijatno da pokažu bilo kakve duboke emocije. Možda će se izviniti kad počnu da plaču tokom seanse s psihoterapeutom

Često umanjuju svoju patnju, napominjući da su završili sa tim „sitnicama” ili „glupostima”. Neki čak komentarišu da ne bi trebalo da troše vreme za terapiju kada ima toliko drugih ljudi kojima je pomoć potrebna više nego njima – verovatno ukazujući na to da su odrasli u porodici u kojoj su jedine osobe za koje se smatralo da im je

Oni koji internalizuju su veoma osetljivi i, više nego drugi ljudi, primećuju sve. Oni reaguju na život kao da su emocionalna zvučna viljuška, koja sve upija i rezonuje sa vibracijama drugih ljudi i sveta oko sebe. Ova sposobnost percepcije može biti blagoslov, ali i prokletstvo. Kako mi je jedan klijent to opisao: „Moj mozak apsorbuje sve! Ne mogu da verujem koliko toga pokupim, upijam kao da sam sunđer.”

Oni koji internalizuju možda od rođenja imaju izuzetno osetljiv nervni sistem. Neka istraživanja su pokazala da razlike u nivoima osetljivosti kod beba mogu biti uočene već

Oni koji internalizuju su veoma osetljivi i, više nego drugi ljudi, primećuju sve. Oni reaguju na život kao da su emocionalna zvučna viljuška, koja sve upija i rezonuje sa vibracijama drugih ljudi i sveta oko sebe. Ova sposobnost percepcije može biti blagoslov, ali i prokletstvo. Kako mi je jedan klijent to opisao: „Moj mozak apsorbuje sve! Ne mogu da verujem koliko toga pokupim, upijam kao da sam sunđer.”

Oni koji internalizuju možda od rođenja imaju izuzetno osetljiv nervni sistem. Neka istraživanja su pokazala da razlike u nivoima osetljivosti kod beba mogu biti uočene već

dok su ekstremi onih koji internalizuju skloni emocionalnim simptomima, kao što su anksioznost ili depresija