Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Emocionalna bliskost vas duboko ispunjava, stvarajući osećaj da vas vide onakvima kakvi zapravo jeste. Ovo može postojati samo kada druga osoba želi da vas upozna, a ne da vam sudi.

Verovao je da psihološki simptomi potiču iz novoaktivirane snažne potrebe za promenom i rastom, te je skovao termin „pozitivna dezintegracija”, kako bi opisao trenutke kada se iznutra slamamo kako bismo mogli da se reorganizujemo i manifestujemo kao emocionalno složenija bića.

Takođe, poljski psihijatar Kazimjež Dabrovski (1972) izneo je teoriju da je emocionalni stres potencijalno znak razvoja, a ne nužno bolesti. Verovao je da psihološki simptomi potiču iz novoaktivirane snažne potrebe za promenom i rastom, te je skovao termin „pozitivna dezintegracija”, kako bi opisao trenutke kada se iznutra slamamo kako bismo mogli da se reorganizujemo i manifestujemo kao emocionalno složenija bića.

Takođe, poljski psihijatar Kazimjež Dabrovski (1972) izneo je teoriju da je emocionalni stres potencijalno znak razvoja, a ne nužno bolesti. Verovao je da psihološki simptomi potiču iz novoaktivirane snažne potrebe za promenom i rastom, te je skovao termin „pozitivna dezintegracija”, kako bi opisao trenutke kada se iznutra slamamo kako bismo mogli da se reorganizujemo i manifestujemo kao emocionalno složenija bića.

povezuje svoj bes sa činjenicom da su njene emocionalne potrebe bile zanemarene,

povezuje svoj bes sa činjenicom da su njene emocionalne potrebe bile zanemarene,

Dabrovski je verovao da osobe koje mogu da tolerišu negativne emocije imaju najveći razvojni potencijal, i stoga je smatrao da su negativne emocije sila koja pokreće dobar deo ljudskog psihološkog razvoja, budući da nelagodnost koju izazivaju može motivisati ambicioznu osobu da pronalazi rešenja. Umesto da se zatvore i da, suočeni sa teškim iskustvom, postanu defanzivni, oni koji imaju potencijal rasta „kopaju” kako bi stekli dublje razumevanje o samom sebi i o stvarnosti. Da bi to uradili, spremni su da razmišljaju o sebi, čak i ako im to donosi bolnu neizvesnost. Iako nesigurnost koja je svojstvena ovom procesu samoispitivanja može izazvati anksioznost, krivicu ili depresiju, bavljenje ovim ključnim pitanjima na kraju gradi jaču i fleksibilniju ličnost