U poteri za svetlom

Bez obzira koliko sam zadovoljan svojim kasnijim životom, nikad nisam dosegao onaj nivo uzbuđenja i nalete ushićenja iz vremena kad nisam imao para.

Ćimino me je jednom upozorio: „Nemoj da dozvoliš da ti igra ostane u svlačionici.“

A osećanje krivice vodilo me je veći deo života. Potreba da zadovoljim druge izbijala je iz mene. Činilo mi se da sam to prerastao, ili sam se barem tome nadao.

Zapravo je uvrnuto, kad se nađete tako blizu smrti, s kolikom lakoćom ste spremni da je prihvatite.

nevolja dolazi tiho, čudno, gotovo glupavo, kad je najmanje očekuješ, kad postaneš nemaran, i nikad nije preterano dramatična.

Na moj trideset deveti rođendan, moja žestoka kritičarka Polin Kejl iz Njujorkera rekla je i za Ćimina i za mene „i dalje žive u pećini… jedan drsko vulgaran – obojica ksenofobični – izvlače ono najgore jedan iz drugoga… i tako nijedan od njih ne zna kad su postali javna sramota.“

No, takav je bio Ričard, uvek je u mašti gradio ono u šta je verovao.

Odgovorila mi je kao robot: „Gospodine, nemam mišljenje o toj temi“, kao da joj je savetovano da tako odgovori.

Mnogo se nauči iz patnje i bola, uglavnom retrospektivno

Kapra, kome sam se iskreno divio, u svojoj odličnoj autobiografiji opisuje kako su mu urođena inženjerska umeća i na brzinu sklepane naprave otvarala prostor za nove projekte u Holivudu