Dablin strit

Kad kiša počne da pada, neće prestati samo zato što joj to kažete. Pretpostavljam da prestane sama od sebe. Moje suze su, poput kiše, nastavile da klize dok sam se vraćala kući, zamagljenog vida. Zaista je teško opisati slomljeno srce

Ne možeš dozvoliti da ti strah vlada životom i uništava odnose s ljudima. Moramo da uživamo u vremenu koje imamo, bez obzira na to koliko će trajati. Prestani da bežiš.“

Nekad oblaci nisu paperjasti. Nekad su mračni i debeli. Takav je život. Dešava se.

Znam da fotografije najčešće podstiču pitanja, ali ne mogu se naterati da ih sklonim. One su bolan podsetnik da ćete završiti slomljenog srca ako nekoga volite... i ne mogu podneti da se odvojim od njih.

Mišići su mi se napeli i zacvilela sam mu uz usne, a gaćice su mi ovlažile od želje. Žudnja se

Ogorčeno sam zinula. Okrenuo se i otišao... a njegova je poslednja.

Mrzim ga.

Stvarno ga mrzim.

Šteta što ga moje telo ne mrzi

Skočila sam sa stolice i ispružila ruke da ga zaustavim. Bez reči sam se okrenula i izjurila iz sobe. Otrčala sam niz hodnik do kupatila i zatvorila se unutra.

Drhtavim rukama sam podigla prozorsku dasku i zahvalno udahnula, iako je vazduh topao. Svesna toga da moram da se smirim, usredsredila sam se na disanje.

Nekoliko trenutaka kasnije telo i um su mi se smirili i klonula sam na šolju, omlitavelih udova. Iscrpljena sam. Drugi napad panike.

Sjajno

Prvo mi se zavrtelo u glavi i brzo sam drhtavom rukom spustila činiju s umakom. Usledi golicanje na licu i hladan znoj mi izbi kroz pore. Srce mi toliko brzo lupa da mi se čini da će pući. Grudi mi se stegoše. Teško dišem.

„Džoslin?“

Grudi mi se brzo podižu i spuštaju dok plitko dišem. Pogledom sam uplašeno potražila izvor glasa.

Brejden.

Ispustio je viljušku i nagnuo se preko stola, sa zabrinutom borom među obrvama. „Džoslin?“

Moram da izađem odavde.

Treba mi vazduh.

„Džoslin... Gospode“, promrmlja Brejden i ustade, rešen da obiđe sto kako bi mi pomogao

Prvo mi se zavrtelo u glavi i brzo sam drhtavom rukom spustila činiju s umakom. Usledi golicanje na licu i hladan znoj mi izbi kroz pore. Srce mi toliko brzo lupa da mi se čini da će pući. Grudi mi se stegoše. Teško dišem.

„Džoslin?“

Grudi mi se brzo podižu i spuštaju dok plitko dišem. Pogledom sam uplašeno potražila izvor glasa.

Brejden.

Ispustio je viljušku i nagnuo se preko stola, sa zabrinutom borom među obrvama. „Džoslin?“

Moram da izađem odavde.

Treba mi vazduh.

„Džoslin... Gospode“, promrmlja Brejden i ustade, rešen da obiđe sto kako bi mi pomogao

Svi pogledi su se zaustavili na meni. „Zovem se Džos.“

Slegnula je ramenima i škiljeći se osmehnula. Odjednom sam se zapitala nije li videla poglede koje smo Brejden i ja razmenili.

Sranje.

„I?“, navalila je, pomalo kučkasto.

Da. Svakako ih je videla.

„Moji roditelji.“ Popila sam još jedan gutljaj i pitala Dženu voli li svoj posao u Turističkoj organizaciji Škotske.

Holin glas je presekao moje pitanje. „Kako to misliš, ’tvoji roditelji’?“

Začepi gubicu, curo! Pogledala sam je s jedva prikrivenom zlovoljom. „Njihovim novcem.“

„O.“ Naborala je nos kao da je iznenada nešto strahovito zasmrdelo. „Živiš od novca svojih roditelja? U tvojim godinama?“

O, nije trebalo to da kaže. Otpila sam još jedan gutljaj i uputila joj upozoravajući osmeh koji poručuje ne igraj se sa mnom, srce. Nećeš pobediti.

Nije shvatila upozorenje. „Dakle, oni sve plaćaju? Zar te ne grize savest?“

Svakog jebenog dana. „Jesi li svojim novcem kupila te lubutenke... ili Brejdenovim?“

Eli se zagrcnula od smeha i brzo otpila gutljaj da priguši kikot. Potapšala sam je po leđima, podržavajući je u glumi. Kad sam ponovo pogledala Holi, streljala me je pogledom, crvena kao paprika.

Rekla sam svoje. Izbegla odgovor. Pokazala pokvarenoj kučki gde joj je mesto