Superheroina promene

Kada neko nekoga zadirkuje, možda to radi da bi sebe uzdigao. Kada šef viče na nas, možda to čini da izbaci svu tenziju i ne ume drugačije. Svako ponašanje nosi svoju pozitivnu nameru, i ona nam služi ne da bismo opravdali nečije neprimereno ponašanje, već da bismo mogli da ga razumemo. A još važnije da razumemo da tuđe ponašanje najčešće ima veze samo s tom osobom, kao što i naše ima veze samo s nama. Šta god da se dešava, mi smo ti koji određujemo kako ćemo to doživeti i na koji način ćemo reagovati, koje vrednosti branimo i iz kojih uverenja, kao i šta želimo da dobijemo i postignemo iz toga. Lično treba shvatiti samo svoje reakcije, a tuđe razumeti i iz njih učiti, pogotovu ukoliko kod nas okidaju neke neprijatne emocije i stanja. Odličan su pokazatelj da u nama postoji nešto što nije rešeno i na čemu valja poraditi.

„Hm, to zvuči kao dobar savet, jednostavan i primenjiv, ali u realnosti najčešće vidimo ljude koji hodaju sa iglicom u nozi danima, mesecima, godinama, tražeći krivca koji je kaktus postavio na njihov put, i pitajući se, zaboga, zašto baš na moj, kao što sam se i ja pitala do malopre. Kao i ko je stavio ranjenog sokola, učinio da izaberem njega a ne prijatelja?!“, pitala se devojčica, milujući latice svog novog mudrog prijatelja.
„Šampionski se vrtimo u petlji analize, dok se život uvek nastavlja, teče, stvara i smeje... mi smo ti koji pokušavaju da ga ukrote, zaustave i ponekad vrate unazad. Toliko energije trošimo na to da život često prođe pored nas a da to i ne primetimo. Prestajemo s vremenom i da osećamo bol iglica u nozi, prestajemo da želimo, da sanjamo, da verujemo, prestajemo da živimo.“ Udahnuo je duboko i nastavio nežno, mirnim glasom, ali malo dubljim, kao da sledeće što će reći ima još veću važnost.
„Draga Hana, pustinjska ružo, dopusti da iglice koje si skupljala tokom života procvetaju u tebi kao lekcije koje će te naučiti boljem, smislenijem, ispunjenijem životu. Svako može da primeti bodlju na kaktusu, budi ona koja prvo vidi cvet koji tek treba da procveta, dok još ni pupoljka nema. Neka tvoje rane budu tvoje lekcije koje će te naučiti da od bodlji odneguješ cvet. Kada to uspeš, uspećeš sve.“

Jedan od načina da oprostite je sledeći:
Ne odobravam i ne opravdavam tvoje ponašanje, ne moram ni da ga razumem, ali te oslobađam kako bih oslobodila sebe, jer želim da dišem i živim, što ne mogu okovana krivnjom, osudom, besom i razočaranošću. Želim da sam slobodna, voljena i u radosti života.

Šta god da je razlog ponašanja neke osobe prema vama ili nekom drugom, vama ne koristi da zauvek budete ljuti. To je kao da iznova kopamo svoje rane koje taman krenu da zarastaju. Kada oprostimo, tada zaista možemo da se iscelimo, ali stvarno iskreno, i nastavimo dalje bez ranca prepunog teškog kamenja, koje uglavnom i nije naše, a nosamo ga kroz život bez namere da ga spustimo i odmorimo se malo. Kao da će nešto strašno da se desi ukoliko ostanemo bez njega. Neće, desiće se upravo suprotno. Moći ćemo da koračamo lakše, poletnije, slobodnije i u ljubavi prema sebi.

Volela bih da napomenem da mi ne opraštamo da bismo zaboravili, već da bismo se iscelili i oslobodili i bili u stanju da pustimo. Jer ako to ne uradimo, postoji potencijalna opasnost da još više razbolimo i svoj um i srce, a i telo.

U svakom slučaju razmislite šta vam donosi ono na šta ste fokusirani. Šta vam donosi to što sebe smatrate glupom ili nespretnom, ili što ste žrtva nepravde i siromaštva… Sigurno donosi nešto čim ne želite to da pustite. Kroz rad sa klijentima pokazalo se da ljudima bolest daje osećaj sigurnosti da ih najvoljeniji neće napustiti, ili da umesto da kažu „ne“ i postave granice drugima to urade na bezbolniji način, svojom bolešću. Paradoksalno je, znam, ali je tako.
Vi u sebi nosite moć celog svemira da odaberete misli koje ćete negovati, da transformišete uverenja i obrasce koji vas sabotiraju da negujete te misli, da korak po korak iznova zavolite onu pravu sebe i dopustite joj da bude, da živi i izabere život kakav će živeti uprkos tuđim normama i očekivanjima.
Pokrenuli smo proces isceljenja sopstvenih rana, i došlo je vreme da uradimo ono možda i najvažnije dosad – da oprostimo prvo sebi, a onda redom i drugima.
Znam, škakljiva je tema i nikada nije laka, ali niste sami. Proces isceljenja volim da posmatram kroz 4 faze:
Oprosti
Uzmi učenje
Otpusti
Zavoli se

Pa hajdemo redom...
Oprosti

Kada preuzmemo kontrolu nad našim mislima, postajemo vladar svog sveta i tada možemo da otključamo moć. Iz stanja moći možemo da oprostimo, smislimo, rešimo, nasmešimo se, pustimo, dopustimo…

Nemoć ruši, destruktivna je podjednako snažno koliko moć stvara i popravlja.

Možemo poricati svoju moć, jer ponekad je lakše biti nemoćan, a možemo se i ohrabrivati da budemo ono što želimo, već sada, jer ako želimo znači da to na neki način već jesmo.

„Ovo ti pričam ne da bih te impresionirala, jer impresivno zaista jeste, već da bih te podsetila da moć nije u veličini i snazi već u umeću da budeš ono što jesi u svojoj veličini i da koristiš ono što ti je dato iskrenog srca u punoj svojoj snazi. Moć je u tebi. I možda je trenutno ovaj naš šumski potok za tebe nepremostiva prepreka, ali moć da jednog dana bude samo jedan manji skok u dalj već sada se nalazi u tebi.“