„Hm, to zvuči kao dobar savet, jednostavan i primenjiv, ali u realnosti najčešće vidimo ljude koji hodaju sa iglicom u nozi danima, mesecima, godinama, tražeći krivca koji je kaktus postavio na njihov put, i pitajući se, zaboga, zašto baš na moj, kao što sam se i ja pitala do malopre. Kao i ko je stavio ranjenog sokola, učinio da izaberem njega a ne prijatelja?!“, pitala se devojčica, milujući latice svog novog mudrog prijatelja.
„Šampionski se vrtimo u petlji analize, dok se život uvek nastavlja, teče, stvara i smeje... mi smo ti koji pokušavaju da ga ukrote, zaustave i ponekad vrate unazad. Toliko energije trošimo na to da život često prođe pored nas a da to i ne primetimo. Prestajemo s vremenom i da osećamo bol iglica u nozi, prestajemo da želimo, da sanjamo, da verujemo, prestajemo da živimo.“ Udahnuo je duboko i nastavio nežno, mirnim glasom, ali malo dubljim, kao da sledeće što će reći ima još veću važnost.
„Draga Hana, pustinjska ružo, dopusti da iglice koje si skupljala tokom života procvetaju u tebi kao lekcije koje će te naučiti boljem, smislenijem, ispunjenijem životu. Svako može da primeti bodlju na kaktusu, budi ona koja prvo vidi cvet koji tek treba da procveta, dok još ni pupoljka nema. Neka tvoje rane budu tvoje lekcije koje će te naučiti da od bodlji odneguješ cvet. Kada to uspeš, uspećeš sve.“