Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Zato što ne pravimo decu da bismo jednog dana mi postali njihova deca

Znaš, mala, kad bih mogao ponovo da proživim svoj život, ali da mi je ova pamet, bio bih mnogo srećniji. Često sebe mučimo nekim nevažnim stvarima. Ono što smo smatrali negativnim možda uopšte nije tako. I obrnuto.

da bi, kad bi mogla da počneš iz početka, sve uradila drugačije. Ne možeš početi iz početka, ali možeš odabrati drugi put

Nadam se da, ni kad ostarim, neću biti stara

Razmišljala sam neko vreme. Teško mi je da se sasvim otkrijem. Kao da kod svakog ispovedanja oljuštim po jedan sloj zaštite.

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

Naša deca nam ne pripadaju, mi smo nešto poput uzgajivača biljaka, pomažemo im da porastu. Dete koje potom nastavi svoj put jeste čista nagrada. Naravno, to se ne postiže za jedan dan, teško je kad ga više ne viđaš svakog dana, treba naći drugi smisao života, druge zanimacije, ali sreća je gledati ga kako postaje ispunjen čovek.

Volela bih da je jedino odobravanje koje mi je važno moje lično.

Daleko od toga da sam onakva kakva bih želela da budem. Zavidim osobama koje ne brinu o tome kakvu će sliku ostaviti u javnosti, o tome šta drugi misle. Osobama koje imaju toliko samopouzdanja da ništa ne može da ih uzdrma. Ja se toliko preispitujem da uspem da se osetim krivom čak i kad sam u stvari žrtva. Ima onih koji se, da bi se dopali ljudima, ne usuđuju da kažu svoje mišljenje ako je suprotno većinskom. Ja se čak ne usuđujem ni da mislim drugačije. Zavidim onima koji nemaju potrebu za tuđim odobravanjem da bi mogli da vole sebe.

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.