Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Ništa nije zamrznuto u vremenu, sve evoluira. Ne budi tužna danas, jer je možda to što ti se dogodilo velika sreća.

– Zato što ne pravimo decu da bismo jednog dana mi postali njihova deca.

Naša deca nam ne pripadaju, mi smo nešto poput uzgajivača biljaka, pomažemo im da porastu. Dete koje potom nastavi svoj put jeste čista nagrada.

Imala sam samo dve želje: da imam bar dvoje dece, kako bi jednog dana imali s kim da čuvaju uspomene, i da ne umrem pre nego budu umeli sami, bez moje pomoći, da zacele svoje

Volela bih da je jedino odobravanje koje mi je važno moje lično.

Znam da je ljubav između majke i ćerke besmrtna.

Ne želim da ti solim pamet, grozim se dušebrižnika. Samo želim da osvetlim tvoj put, da ti pokažem pravac, pre nego što odem.

Sve prolazi, moja Nana. Bes, razočaranje, očaj, radosti, umor. Ono što ostaje do poslednjeg trenutka jesu ljudi koje volimo, bez obzira na to da li su na ovom ili na onom svetu.

Život ti je postao protivnik, učini ga saveznikom.