Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Imam utisak da smo svi u nekom autobusu koji neumoljivo juri ka zajedničkom cilju. Srećemo se, gubimo se iz vida, ponekad zajedno putujemo. Neki siđu pre konačnog odredišta. Ne možemo zakočiti, ne možemo se zaustaviti na nekoliko trenutaka, možemo samo da učinimo sve što je u našoj moći da ta vožnja bude što prijatnija.

Ispreplitali smo svoje boli da bismo od njih napravili jednu ogromnu, razornu, neprebolnu. Verovatno smo se nadali da ćemo utroje lakše podneti tugu. Ali bilo je upravo suprotno. Tuga onoga koga volimo udvostručuje našu.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju.

alje iznad horizonta, posmatramo ga još nekoliko minuta u tišini

I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

iko minuta u tišini.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

Uvek mi je neprijatno kad dobijem kompliment, kao da primam neki poklon koji je previše skup.