Dobrica Ćosić

Deobe

„Prva knjiga ’druge Srbije’.“ Teofil Pančić
Jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti posle Drugog svetskog rata, Ćosićeve Deobe su izazvale veliku pažnju i čitalaca i kritike zbog svoje tematskog i formalnog iskoraka u odnosu na tadašnje književne tokove. Naizgled istorijska epopeja o ravnogorskom pokretu u Srbiji, roman je zapravo metafora o podelama u istoriji i tradiciji srpskog naroda, o sudaru revolucije i zločina, nacionalnog mita i južnoslovenskih ideala, partizana i četnika, seljačkog i građanskog… Osim tematskog preokreta u dotadašnjoj književnosti socijalističkog realizma, Deobe su se izdvojile i osobenom kompozicijom, razgranatim unutrašnjim monologom, višeglasjem kao govorom društvenih masa u ulozi glavnog junaka, interpolacijom dokumentarnog materijala, stilskom raznovrsnošću i leksičkim bogatstvom. Ovim romanom Ćosić je 1961. godine postao dobitnik druge Ninove nagrade.
Deobe su akt intelektualnog poštenja i spremnosti pisca da se uhvati ukoštac sa pulsirajućom savešću, svojom ili tuđom. Potresna i uzbudljiva evokacija kataklizme čoveka u ratu i tegobnih ispaštanja Srbije.“ Milan Vlajčić
Deobe su delo koje obeležava jednu epohu, ep i drama u isto vreme.“ Petar Džadžić
„Magična knjiga.“ Oskar Davičo
935 trykte sider
Har du allerede læst den? Hvad synes du om den?
👍👎

Vurderinger

  • Ilijahar delt en vurderingfor 2 måneder siden
    💩Meningsløs
    💤Mega kedelig!

    ZASTO NA SVAKOJ KNJIZI ILI AUDIO KNJIZI MORAM DA PLATIM DA BIH CITAO
    WTF BURAZ
    DODJEM DO 10% I ONDA MI KAZE DA MORAM DA PLATIM DA BIH NAZTAVIO
    STA JE TO

  • b0897539203har delt en vurderingsidste år

    Деобе 👍

  • b4387147660har delt en vurderingfor 4 år siden
    👍Værd at læse

    Da li je dovoljno da shvatimo vreme koje nam dolazi?

Citater

  • Marija Petrovichar citeretfor 3 år siden
    Па зар ти мислиш да се ја за краља борим! За оног балавца кога су одвукли у Лондон, кога не бих ни за чобанина узео. Ако му престо треба, нека се бори сам, нека узме пушку, мајчина му! Ни за Југославију се ја не борим, Адаме. Да је наша држава нешто вредела, не би пропала за недељу дана. Ја сам четири године, заједно с тобом, гинуо за државу и краља, и више ни кап пилеће крви не дам за њих. Даваћу им само порез, и то што мање могу. Земљу ја браним, Адаме. Земља је све. Да нема земље, шта бисмо памтили, да не наслеђујемо земљу, не бисмо знали ни ко нам је отац и деда био. За земљу, моју земљу, моје њиве и винограде, за моје се ја борим. Само за моје. Да навек остане моје и мог Милоша. Крв ћу за то да проспем, све ћу да сатрем. Нећу жив да дочекам власт комуниста и твога сина. Запамти, поручи му.
  • Jovana Antićhar citeretfor 6 år siden
    Опредељујем се за искреност, имам двадесет четири године, и презирем мудрост која скрива кукавичлук.
  • Marija Petrovichar citeretfor 2 år siden
    сељаци из парлога и с путева пужу у винограде да се сад и тиме, за сваки случај, разликују од оних што имају само себе, каму и ноћ, чин и дућан, плату и господски живот, велико обећање од некога и жељу за нечим; сељаци се надају да ће им партизани опростити животе кад их у винограду заробе; сељаци хоће да буду уз лозу коју су калемили, резали, прскали, желе да буду на земљи коју су риљали и копали, па је свака грудвица триста пута проваљана међу прстима, натопљена знојем и сузама дечака и девојчица због распрслих жуљева од мотика и посечених палаца резача и копача; у винограду је земља мека као постеља у коју се први пут легне са женом, као постеља по повратку из војске; земља је у винограду чиста као девојачке груди, мајчина рука, детињи образ; у винограду ће и рана мање да боли, јер ту су се свикли на свакојаке болове, због раних мразева, пламењача, грãда, скупог плавог камена, јефтиног и непродатог грожђа, јектичавих жена и породиља што су се склупчале уз мотике, под чокотима; око њих и над њима толико је куршума да нема спаса, сељаци пужу виноградским браздама да буду ближе земљи коју су мучили, они, мужеви њива, верни им као голубови, љубоморни као јелени; они, подмукле убице, ситни лопови, бесловесници, безнадежници, послушници, приморанци, хоће да се урију у земљу због које и гину и убијају одувек, и довека, док их храни и држи, док их мртве узима у себе, она, проклета земљетина, занавек кажњена људским рукама, крвљу и смрадом. Не осећају да беже, не знају, само журе тамо куда увек журе, где треба свагда да буду, с мотикама и пушкама, под теретом облака и празног неба, неродице и сунца, свакојаких дугова свима на свету, вуку своје кости да их врате земљи, опет не коначно. Неки ружно јаучу. Многи ћуте. И умиру сељаци, себичњаци, баксузи, злореци, псовачи, ћуталице, несрећници, проклетници, мрзници свега што им није корисно, неверници у свако сутра; гину згрчени, црни, вечито неослобођени; гину за своју неслободу, неки уплашени да без ње може бити још горе, многи приморани да бране нешто што немају, застрашени нечим што не знају ни шта је, преварени да је под краљевом заставом сигурнија глава; коштуњави и од земље прљави прсти грче им се у песнице. Они имају несрећне очи и чисту крв. Кад морају и могу, убијају и они:

På boghylderne

fb2epub
Træk og slip dine filer (ikke mere end 5 ad gangen)