IRIS

vreme kada svet nije bio olupina nasukana na hridine sopstvene taštine.

Iz mase je istupio jedan čovek. Nije mogao da odredi koliko je godina imao, možda dvadeset, možda četrdeset, bio je obučen u jednostavno, radničko odelo, imao je dugu plavu kosu vezanu u rep i lice koje ga je podsetilo na nečije, ali usled bola i šoka, nije mogao da se seti na koga mu je tačno ličio taj stranac.

Otvorenim dlanom pređe preko čaše sa vinom koju je Jovan držao u ruci.

Vino se pretvori u vodu.

Zatim ga pogleda pravo u oči i reče:

„Prvo treba da se otrezniš.“

neko je samo zurio u prazno, znajući da reči nisu potrebne onda kada je kraj postao jedina izvesnost.

ljudi su grejali smrznuto telo i zaleđene duše. Ili bar ono što je ostalo od njih.

Zemlja je spržena, voda zatrovana... A ljudi truli i pokvareni.“

I uvek bi se, pre nego što bi utonuo u san bez snova, pitao samo jedno: zašto je on imun na tu strašnu bolest koja je satrla pola Evrope?

„Mislili smo da vas više nema.“, jedva izusti demon.

„Koga to?“

„Vas.“

Zatim sa teškom mukom ispravi i pogleda ga u oči.

„Anđela.“

Nebeski grobar je već uradio kremaciju.

Nebeski grobar je već uradio kremaciju