Papina kći

„Ljudi su bezazleni i navikli su da se okreću kako vetar duva i da poginju šiju pred okolnostima, pa će varalica uvek naći onoga koji će dozvoliti da bude prevaren.“

Moj sin, koga ćeš sada morati da podržavaš u upravljanju vojvodstvom, nalik je na ogromnu lipu obraslu bršljanom, koji skriva njen miris. Čovek lako može pomisliti da je mrtvo drvo, dobro samo za potpalu, ali ako pokušaš da pronikneš u njega, moraćeš da ga voliš još većom ljubavlju od ove koju mu sada poklanjaš.“

Lukrecija i Alfonso saslušali su vojvodine reči jedva zadržavajući suze i dugo se gledajući u oči.

Erkole neko vreme ćuti, a onda, kao da se probudio, prošapuće: „Sada mi dajte ruke i zakunite se da ćete se voleti i pomagati jedno drugom“, a onda, posle kraćeg ćutanja, doda: „I da ćete brinuti o mom gradu.“

Alfonso brizne u nezadrživ plač, celo telo mu se trese od jecaja. Lukrecija ga uhvati za ruke i poljubi ih, mazi ga po glavi. Vojvodin sin najzad uspe da se smiri i, obraćajući se ocu, kaže: „Oče, uvek ću nositi vaše savete u sebi i postaraću se da bogato rađaju za moje dobro, za dobrobit moje žene i vojvodstva. Ali dozvolite mi da vam nešto poklonim, tako ću početi da se okružujem tom lepotom o kojoj govorite.“

Rekavši to, on nakratko izađe i kaže nešto slugi, a Lukrecija se nagne nad vojvodu i šapne mu: „Hvala, oče, obećavam vam da ću ga usrećiti.“

„Hvala tebi, kćeri moja, a meni su još platili da bi ti mogla da dođeš ovamo!“A onda, nasmejavši se, doda: „Bila si mi jedna od najvećih radosti u životu.“

Tada se vrata sobe širom otvore i istog trena odjekne pesma praćena zvucima viole. To Alfonso peva i svira.

Lukrecija i Erkole su očarani. Svi dvorski muzičari okruže postelju i zapevaju: „Hej, kad umrem, želim da ljudi svuda naokolo plešu, da mi kroz pesmu kažu da idem spokojan. Niko ne plače tužno za tobom koji ostavljaš slatku radost i draga sećanja na svoj život. Ne zaboravlja se onaj koji je živeo pravednim i srećnim životom.“

Spuštajući s vremena na vreme violu, Alfonso peva ove strofe iz sveg grla, zajedno sa muzičarima. Kad hor završi, Erkole se, sa velikim naporom, pridigne u krevetu i raširi ruke, a sin poleti ka njemu i privuče ga k sebi. Lukrecija tronuto prisustvuje tom prizoru i kad njen muž ustane, doslovno mu se baci u naručje, strastveno ga poljubi i šapne mu: „Trebalo je ranije da mi kažeš da si i ti pesnik! Šteta što sam se već udala za tebe, inače bih zbog ove muzike koju si poklonio ocu i meni odmah tražila da provedeš sa mnom prvu bračnu noć.“

Nekoliko dana kasnije, 25. januara 1505, Erkolevo stanje se pogorša i on umre u prisustvu snahe i sina.

Pridržavajući se starog običaja po kome, posle sahrane, rodbina odlazi zajedno na „obed za pomen pokojniku“, Lukrecija i Frančesko Gonzaga popnu se na prvi sprat Starog dvorca u Ferari. Izabela je tražila da ostane u prizemlju kako bi izbegla naporno penjanje. Njen brat Alfonso ponudio se da joj pravi društvo. Lukrecija i Frančesko naruče jelo i sednu, sami, za veliki sto.

„Čestitam, vojvotkinjo, konačno si uspela.“

„Nemaš dlake na jeziku, kao i obično“, odgovori

Nikad ne pozajmljuj topove onome
ko može da ih uperi u tebe

Nikad ne pozajmljuj topove onome
ko može da ih uperi u tebe

Na surovost se očigledno gleda kao na vrlinu, ukoliko služi političkim ili ličnim interesima. Takve stvari se dešavaju, tačnije, dešavale su se u XVI veku

Imamo, dakle, bezočnog razvratnika koji zna za stid. Ako hoćete, nazovite to popovskim licemerjem, kako nas Molijer uči u Tartifu

Imamo, dakle, bezočnog razvratnika koji zna za stid. Ako hoćete, nazovite to popovskim licemerjem, kako nas Molijer uči u Tartifu.

Otkuda pokolj tolikih razmera?

To može lako da se objasni: svaki put kad papa umre, u Rimu se dogodi veliki broj ubistava, pošto je viševekovna tradicija da se na kraju svake konklave na kojoj se bira novi papa pomiluju svi koji su počinili zločin u danima interregnuma.

Tako svi koji planiraju osvetu koriste upražnjen presto da to i urade, da danas ubiju kako bi sutra bili oslobođeni, i sve to zahvaljujući opštem pomilovanju. Kako su to bila lepa vremena!

Crkveni velikodostojnik priča o papinoj zabavi na kojoj su se bonae femmene, to jest kurtizane visoke klase pozvane na igranku, nadmetale u plesu tako što su se, izvijajući se, spuštale sve dok ne dotaknu zadnjicom pod, na kome su se nalazile upaljene mirisne sveće. Svaka plesačica bi, zadigavši odeću, ugasila svoju sveću, a onda bi ustala, obuhvativši prethodno polnim organom ostatak sveće, dobro pazeći da ga ne ispusti. Pljesak ne bi izostao.

onaj ko odluči da ostvari svoje interese uz pomoć obmana i laži, često uništi samog sebe i izgubi poštovanje onih do kojih mu je stalo