Cilkin put

To je ta vatra koja je tera napred. Ali to je takođe i prokletstvo. Zbog toga se ističe, izdvaja.

Dok izlazi iz prostorije, Cilka čuje snažni komandantov glas. Zastane načas da gleda kako grli svoju suprugu i ona mu glasom napetim od osećanja prenosi šta zna. Muškarac, žena, dete i luksuz da brinu samo jedno o drugom.

„Cilka Klajn, ne govoriš ti drugima šta da rade, oni rizikuju život zato što ti to ne tražiš. Zato žele da ti pomognu. Zar ne shvataš to?“

Kako je Aleksandar pokrenuo nešto u njoj, izazvao joj želju da živi, ne samo da bude živa.

Cilka ćuti, brine da će, ako otvori usta, reći nešto pogrešno.

Gnev je ono što osećamo kad smo bespomoćni.“

nije slabost naći malo nade u mraku

„Da bi činio zlo, čovek najpre mora da veruje da čini dobro“, pisao je Solženjicin.

„Mislio sam da čovek sebe može smatrati čovekom tek onda kad u svakom trenutku, svim svojim bićem oseća da je spreman da se ubije“, kaže lik iz jedne od Šalamovljevih Priča sa Kolime. „To saznanje ti i daje volju za život. Više puta sam to na sebi proveravao – i, osećajući da imam snage da umrem, živeo sam dalje.“

bi činio zlo, čovek najpre mora da veruje da čini dobro“, pisao je Solženjicin. „Ili je to dobro promišljen čin u skladu s prirodnim zakonom.“