Zemlja živih

Kad sam bila zatočena tamo, neprestano sam razmišljala o tome kako će me ljudi koji me poznaju, moji prijatelji, tražiti, kako će dići veliku galamu i biti neprekidno zabrinuti, i to me je bodrilo. Morala sam u to da verujem, bilo je od presudnog značaja da ubedim sebe u to da živim u sećanjima drugih ljudi. A jedna od najgorih stvari vezanih za povratak bila je ta kad sam shvatila da nikom nisam nedostajala.

Mogli bismo da izađemo. Na sastanak. U bioskop. Na piće. U neki skupi restoran.“

Osmehnuo se, čežnjivo i nesigurno. Pojavile su mu se borice oko očiju. Zaista je bio fin čovek. Sve ostalo sam izmislila.

„Dolazi proleće“, zaključila sam. „Nikad ne znaš šta može da se desi.“

„Mislim da sam neko vreme bila luda. Al' sad je sve gotovo.“

„Drugačija si“, odgovorio je. „Prelepa si.“

„Osećam se drugačije.“

„Šta ćeš sad da radiš?“

„Da zaradim novac. Pustim kosu. Odem u Veneciju.“