U zagrljaju princa tame

Danas kad čovek priča, ovaj drugi ga ne sluša, već smišlja šta će on da kaže kad uzme reč. A ja pažljivo slušam, saosećam sa čovekom, razumem ga i nikada nikoga ni zbog čega ne osuđujem. Ne leči terapija, leči empatija.

Svidelo mi se kako mi vreo ljut dim para pluća. Nisam više osećala bol u telu, već opuštajuću toplinu

Kako si znala da se zaljubio?
– Žena to uvek oseti.

On mi je bio dovoljan za sreću. Niko drugi nije mogao da izazove ni stoti delić one radosti i ljubavi kao kada me Petar zagrli i kaže da me voli

Ne smeš nikada da pokažeš muškarcu koliko ga voliš

onda je došao trenutak da se vratimo u stvarnost, u Beograd

Bili smo jedno telo.

i njegova žena Biljana, koju je on zvao Biksi

A onda se Goran spustio i sa mog međunožja olizao ostatke krvi.

Sa zvučnika je dopirao poslednji stih pesme Hotel California: You can check out any time you like, but you can never leave! (Možeš se odjaviti kad god hoćeš, ali nikada ne možeš otići!)

Kao da je unapred znao odgovor, Goran je dohvatio isto takvo lanče sa epruveticom i zasekao jagodicu svog prsta nožem koji je na vrhu drške imao mrtvačku glavu. Iscedio je krv u epruveticu i stavio mi lanče oko vrata. Liznuo je krv sa prsta i poljubio me. U ustima sam osetila gvozdeni ukus.