Andreu, moram da odem; ne želim opet da propustim priliku.“
„Da odete?“
„Da. I to moram odmah da uradim, znate? Moram da pokušam… da počnem iz početka. Ima neko… neko ko možda… ako još imam vremena…“
Andreu je bez reči gledao Laju. Iako nije bio čovek koji pokazuje osećanja, oči i usne su mu se smešile; i to ga je odalo.
„Onda treba da požurite. Ako želite, Lajo, mogu vas odvesti kolima tamo gde treba da budete. Hajdete, ne odugovlačite više.“
Auto se zaustavio na Novom trgu.
Laja je spustila šaku na Andreuovu. Imala je samo još jednu reč da mu kaže.
„Hvala.“
„Srećno, Lajo.“
Samo što nije izašla iz kola kad se zaustavila.
„Jao, vaša maramica.“
Zgužvala ju je u loptu, onako natopljenu suzama i zgužvanu. Molins ju je pogledao nepoverljivo.
„Zadržite je, Lajo.“