Jer u današnje vreme se od svakoga očekuje da izađe na kraj sa neshvatljivom količinom stvari. Treba da imate posao, i gde da živite, i porodicu, i treba da plaćate porez i imate uvek čist veš i setite se lozinke za svoj prokleti vaj-faj. Neki među nama nikada ne uspeju da uspostave kontrolu nad haosom, pa se naši životi samo, eto, odvijaju, Zemlja juri kroz svemir brzinom od dva miliona kilometara na sat, a mi svuda po njenoj površini drhtimo od panike, kao neke zaboravljene čarape. Naša srca su sapuni koji nam iskliznu iz ruku čim se na sekund opustimo, i ona tada umeju nekud da odlepršaju, pa se zaljubljuju i slamaju, eto, tek tako. Mi ne upravljamo time. I zato naučimo da se pretvaramo, sve vreme, bilo da je u pitanju naš posao, naš brak, naša deca ili bilo šta drugo. Pretvaramo se da smo normalni, da imamo opšte obrazovanje, da znamo šta znači „stopa amortizacije“ i „inflatorna kretanja“. Da znamo kako seks funkcioniše. A prava istina je da o seksu znamo isto onoliko koliko i o kablovima sa USB priključkom, a za te prokletinje su nam uvek potrebna barem četiri pokušaja. (Pogrešno, pogrešno, pogrešno, EVO, najzad je ušao!) Pretvaramo se da smo dobri roditelji, a zapravo se jedino bavimo time da obezbeđujemo klincima hranu i odeću, i grdnju ako strpaju u usta žvaku koju su pronašli na podu. Jednom smo imali akvarijumske ribice i sve su uginule, a otprilike i ne znamo baš mnogo više o deci nego o akvarijumskim ribicama, pa nas ta odgovornost svakog jutra načisto prestravi. Nemamo nikakav plan, samo pokušavamo da preguramo dan, jer sutra stiže sledeći.
Ponekad osećamo bol, strašan bol, i to ni zbog čega drugog osim zbog toga što nam se čini kao da nismo u svojoj koži. Ponekad nas obuzme panika jer treba platiti račune i moramo da budemo odrasli a ne znamo kako, jer je zaista zastrašujuće lako pretrpeti neuspeh u tome.
Jer svako nekog voli, i svako ko nekog voli imao je bar poneku očajnu noć tokom koje je ležao budan, nastojeći da izračuna kako sebi da priušti da i dalje bude ljudsko biće. Ponekad nas to navede da uradimo neke stvari koje nam se naknadno čine neshvatljivim, ali su tada delovale kao jedini izlaz.