Fatalna srijeda

se suočiti s istinom, ma koliko bila bolna, kako bi mogao krenuti dalje. Ako je potisneš, ona neće nestati, na kraju će ipak isplivati na površinu i proganjat će te.

Sandy ju je čvrsto zagrlio. Osjetila je kako mu kuca srce, njegov dah u svojoj kosi. Topao, čvrst, snažan. Zatim se odmaknuo i pogledao je u oči. Tek kad je vidjela izraz na njegovu licu, počela je shvaćati što je proživjela. Silno se pomučila da ne pobjegne od njegovog sažaljenja i prestravljenosti.

Sandy?«

»Frieda? Kako? Jesi li dobro?«

»Mislim da nisam. Oprosti.«

»Samo malo.« Zašutio je, a ona je zamislila kako je sjeo na krevet i upalio svjetlo. »Zbog čega se ispričavaš?«

»Tek tako. Oprosti. Trebala sam ti reći.«

»Što si mi trebala reći?«

»Možeš li doći?«

»Da, mogu. Naravno.«

»Hoću reći, odmah.«

»Da.«

To je jedna od njegovih osobina koju je voljela, u trenutku je mogao donijeti odluku, bez oklijevanja i bez tjeskobnih pitanja na koja ne bi mogla odgovoriti, zbog toga što je znala da će je pitati samo u krajnjoj nuždi. On će odmah ustati, rezervirati let, dogovoriti se sa svojim kolegama i s njom će biti prije kraja tog dana, zato što mu se konačno obratila.

»Hvala ti«, rekla je.