21 lekcija za 21. vek

Nažalost, istorija ne daje popust nikome.

Sedam milijardi ljudi ima, naravno, sedam milijardi ciljeva, a kao što je već napomenuto, mogućnost da razmišljamo o široj slici relativno je redak luksuz

Često se kaže da ljudi uspostavljaju vezu s umetničkim delima zato što se pronalaze u njima

Nasuprot tome, mi danas pojma nemamo kako će ni Kina ni ostatak sveta izgledati 2050. godine. Ne znamo šta će ljudi raditi da bi se izdržavali, ne znamo kako će funkcionisati vojska ni birokratski aparat, ne znamo kakvi će biti odnosi među polovima. Neki ljudi će verovatno živeti mnogo duže nego danas, a i samo ljudsko telo će možda doživeti neupamćenu revoluciju zahvaljujući bioinženjeringu i interfejsima koji će neposredno povezivati mozak s kompjuterom. Veliki deo onoga što deca uče danas verovatno će biti nepotrebno 2050.

Dosad su sve inicijative za uvođenje univerzalnog osnovnog prihoda bile na nivou jedne države ili čak opštine. U januaru 2017. godine Finska je započela dvogodišnji eksperiment obezbeđujući po petsto šezdeset evra mesečno za dve hiljade nezaposlenih Finaca, bez obzira na to da li su potom našli posao ili ne. Slični eksperimenti su u toku u kanadskoj provinciji Ontario, u italijanskom gradu Livornu i u nekoliko holandskih gradova.35 (U Švajcarskoj je 2016. godine održan referendum o uvođenju osnovnog prihoda, ali su glasači ideju odbacili.36)

Može se raspravljati o tome da li je bolje obezbediti ljudima univerzalne osnovne prihode (pružiti im kapitalistički raj) ili univerzalne osnovne usluge (komunistički raj).

Budući da automatizacija preti da će prodrmati kapitalistički sistem do temelja, moglo bi se pretpostaviti da će se komunizam vratiti na scenu. Samo što komunizam nije stvoren tako da može da iskoristi ovu vrstu krize. Komunizam XX veka bio je sagrađen na pretpostavci da je radnička klasa suštinski neophodna ekonomiji. Komunistički mislioci nastojali su da nauče proletarijat kako da tu ogromnu ekonomsku moć prevede u politički uticaj. Politički plan komunizma zahtevao je da radnička klasa podigne revoluciju. Koliko će značaja imati ovo učenje ako mase izgube ekonomsku vrednost i budu primorane da se bore protiv beznačajnosti umesto protiv iskorištavanja?

Na kraju krajeva, zar nisu sve ove globalne priče – čak i komunizam – plod zapadnog imperijalizma? Zašto bi vijetnamski seljani trebalo da polože svoju veru u misaono čedo jednog Nemca iz Trira i jednog mančesterskog industrijalca? Možda bi svaka zemlja trebalo da pođe drugačijim, idiosinkratskim putem, koji joj određuju njene vlastite drevne tradicije? Možda bi čak i zapadnjaci trebalo da predahnu od pokušaja da upravljaju svetom i da se, za promenu, malo posvete sopstvenim poslovima?

Kad živite pod takvom jednom oligarhijom, uvek je tu neka kriza koja ima prednost nad tako dosadnim pitanjima kao što su zdravstvena zaštita i zagađenje. Ako se nacija suočava s opasnošću od stranog osvajača ili nekim demonskim podrivanjem iznutra, ko još ima vremena da se brine zbog toga što su bolnice preopterećene ili reke zagađene? Svojeručno stvarajući beskrajni niz kriza, korumpirana oligarhija može u beskonačnost da produžava svoju vlast.8

Ako je jedna vlada korumpirana i ne čini ništa da narodu poboljša život, na kraju će to shvatiti dovoljno građana da smene vladu. Samo što kontrola vlade nad medijima potkopava Linkolnovu logiku zato što sprečava građane da uvide istinu. Zahvaljujući monopolu nad medijima vladajuća oligarhija može stalno iznova da svaljuje krivicu za svoje neuspehe na druge i da skreće pažnju na spoljnje pretnje – stvarne ili izmišljene.