Velika očekivanja

što me je odgajila „rukom“

Nemoguće je znati dokle dopire u svetu uticaj ma kog dobrog i čestitog čoveka koji vrši svoju dužnost; ali ko je to osetio, zna kako ga je to dirnulo, i znam sasvim sigurno da je ono malo dobrog, koje se mešalo s mojim šegrtovanjem, dolazilo od prostog i zadovoljnog Džoa, a ne od mene, nemirnog, častoljubivog i nezadovoljnog

ako ne možeš da postaneš neobičan idući pravim putem, nikad to nećeš postići idući krivim. Zato nikad više nemoj lagati, Pipe, pa ćeš živeti dobro i umreti spokojno

večernji običaj da poredimo način na koji grizemo svoje kriške, te smo ih pokatkad nemo pokazivali da bismo izazvali međusobno divljenje

koja su u ovoj opštoj borbi za opstanak vrlo rano napustila trud oko zarađivanja nasušnog hleba

Moja sestra, gđa Džo, žena crne kose i crnih očiju, imala je tako crvenu kožu da sam se ponekad pitao da li se ona možda ne pere oraškovim rendetom umesto sapunom. Bila je visoka i koščata, i gotovo je uvek nosila grubu pregaču koja je bila privezana pozadi dvema omčama, i imala je četvrtastu, nepromočivu grudnu partiklu, punu čioda i igala.

Moja sestra nije bila lepa žena, i imao sam opšti utisak da je, zacelo, rukom naterala Džoa Gardžerija da se oženi njome. Džo je bio plav, kovrdžâ lanene boje na obe strane glatkog lica, i očiju tako neodređenog plavetnila da su izgledale kao da su se nekako pomešale s vlastitim beonjačama. Bio je blag, dobrodušan, dobroćudan, zadovoljan, budalast, drag čovek – neka vrsta Herkula po snazi, a i po slabosti.

Otac mi se prezivao Pirip, a moje kršteno ime je Filip, ali moj detinji jezik nije mogao da stvori ništa duže ni jasnije od ta dva imena do Pip. I tako nazovem sebe Pipom, pa me i drugi prozovu Pip.

Video sam vlagu na spoljašnoj strani mog malog prozora, kao da je neki vilenjak plakao tu celu noć i upotrebljavao prozor kao džepnu maramicu

Od tog vremena, koje je sad dovoljno daleko, često sam razmišljao o tome da malo sveta zna koliko je strašan za decu strah koji ne smeju nikom da povere.