Toranj praskozorja

„Ovo će biti najveći rat našeg doba“, tiho mu kaza Kašin, „kada budemo mrtvi, kada čak i unuci naših unuka budu mrtvi, još će se pričati o ovom ratu. O njemu će se šaputati oko logorskih vatri i o njemu će se pevati u velikim dvoranama. O tome ko je preživeo a ko je poginuo, ko se borio a ko se krio.“ Grlo mu zaigra. „Moj sulde vijori se ka severu – i danju i noću, konjska griva se vijori ka severu. Možda to znači da ću svoju sudbinu sresti na ravnicama Fenharoua, ili pred belim zidinama Orinta. Ali na sever ću poći – ako mi moj otac tako naredi.“

Dato mi je dovoljno i sve sam protraćio.

Njih dvoje su očajni, a očaj rađa ljude spremne na sve samo da bi se dokopali onoga što im je potrebno.

Prijalo joj je što je iscrpljena. Što je pomogla.

Teško je da volimo jedni druge kada ćemo se jednoga dana nadmetati. Ljubav ne može da postoji bez poverenja

sačeka da prođe okrutna popodnevna vrelina

On je odlučio i to ga je koštalo. Odabrao je i snosio posledice

danas nisu postigli nikakav napredak, ali – to nije strašno. Nesrin je sebe stalno podsećala da to nije strašno. Te stvari traju

Nesrin je svaki tren provela žarko želeći da je naprosto držala jezik za zubima

previše bolan i umoran da bi se baktao sa čednošću