Toranj praskozorja

Vetrotragačica, tako ju je majka jednom nazvala. Ne možeš da sediš mirno, već stalno tumaraš kud god da te vetar pozove. Kuda će te namamiti da jednog dana otputuješ, ružo moja

Valjda bih najpre rekao kako je to čudno. Postati priča još za života

Ruke su joj se neznatno tresle dok ga je slušala. Ne od straha, već od… slobode.

Odluke donete kasno noću ne dovode ni do čega dobrog.“

Šta misliš, šta ljudi na drugim kontinentima, preko svih onih mora, misle o nama? Misliš li da nas mrze ili sažaljevaju zbog onoga što radimo jedni drugima? Možda je tamo jednako loše. Možda je gore. Ali… Moram verovati da je bolje. Negde je bolje nego ovde

Zapitala se da li su se i za veliku caricu dani stopili jedan u drugi, da li joj hrana ima ukus pepela i da li je san nešto za čime žudi a ne može da ga dosegne.

Zemlja koja je pala pred zavojevačem, a opet voljena i negovana

Ta tanana žena nežnih prstiju… Valjda je do sada naučio da snaga ume da bude skrivena i ispod najneverovatnijih lica

Ništa mi ti ne bi dugovala samo da si slušala zdrav razum, prasnula je strankinja na nju one kobne noći – nakon što je Ireni spasla život

Tama iznad nje bila je tama stvaranja, odmora i razuđene misli