Ejmi Snou

Na kraju, draga Ejmi, samo hrabro. Ne očekujem da se preko noći oporaviš od gubitka, niti da me zaboraviš, niti da me zameniš nekim drugim (jer ja sam jedna i jedinstvena, zar ne?). Ali očekujem da živiš. I da živiš dobro. Jer život koji si do sada poznavala, bez obzira na naše prijateljstvo, nije život kakav može biti i kakav bi trebalo da bude.
Prati moj trag, preklinjem te. Ne samo zato što će te on odvesti dalje nego što si mogla i da zamisliš već i zato što imam nedovršeni posao koji sad samo ti možeš da zaključiš. Naše igre i pustolovine još nisu gotove. Ha! Potrebno je mnogo više od smrti da bi mene neko ućutkao!
S ljubavlju,

O. V.

Shvatila sam kako je slatka samoća kad nije prisilna, kako je moguće biti zadovoljna u društvu sama sa sobom kad to nije jedina mogućnost koja ti je na raspolaganju.

Moja kći je u jednome bila u pravu. Žene su možda odgajane da budu vrle, nevine i da udovoljavaju, ali za to nema nagrade u ovome životu.

Moja kći je u jednome bila u pravu. Žene su možda odgajane da budu vrle, nevine i da udovoljavaju, ali za to nema nagrade u ovome životu

„Ne! Henri me nikad ne bi izneverio u tom smislu, čak i ako ne odobrava. Imam u njega potpuno poverenje.“

„I voliš ga?“, potvrdila je Elspet.

„Svim srcem.“

„Znači voliš ga, veruješ mu i želiš da se udaš za njega.

Odneo me je u voćnjak da bismo imali privatnosti, skriveni među drvećem. Seli smo na travu i ponovo me je zagrlio, a ja sam počela da se smešim, bez obzira na to što sam bila duboko nesrećna.
Zagrljaj je prešao u ljubljenje. Gledao me je kao da sam neka retka i skupocena lutka za koju nije mogao verovati da mu je u rukama, strepeći da će mu se slomiti pod vrhovima prstiju. Osećala sam se kao da sam čitav život bila gladna i žedna, već samo tog pogleda.
I meni je bilo isto tako, čudesno. Obraz mu je bio mek, uprkos preplanuloj koži od celodnevnog rada napolju. Na vilici sam mu osetila početak brade i to mi je bilo tako strano. Imala sam osećaj da ga pijem prstima, dlanovima, da upijam svaki centimetar i smeštam u pamćenje.

A negde unutra, zamišljala sam, gurnuti među cipele i haljine pohabane od upotrebe, tamo su i moji snovi, jednako izlizani od zapostavljanja.

Neobično je kako ljudski um vidi ono što očekuje, a slep je za ono o čemu i ne sanja.

Život se sastojao od istih elemenata, samo su bili preraspoređeni i nedostajalo im je središte

sedamnaest godina započetih u snegu i okončanih u plamenu. Bacila sam svoje nevolje u vatru; one me ne definišu. Na taj način sam ostvarila pravo na novo, belo platno na kom ću naslikati svoj identitet – i svoju budućnost.

Upravo je onako kao što je Orejlija i rekla: smrt je jedno, a život nešto sasvim drugo.