Život u porodici

zdravim porodicama neprestano ima većih i manjih sukoba. Što više čovek pokušava da ih izbegava, oni postaju sve veći i više škode odnosu.

stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata),

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

Neke veze počinju žestokom zaljubljenošću i velikom strašću, a druge, pak, uzajamnom simpatijom i kao zaštita od usamljenosti.

Autentičnost, dakle osobina da se bude nepatvoren i verodostojan, preduslov je za tri suštinska činioca saradnje u porodici:

• Za neposredan, topao kontakt između roditelja i između roditelja i dece.

Danas gotovo više i ne postoji društveni konsenzus o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Deci nije potrebno „ne“ da bi iskusila svoje granice. Deci je potrebno „ne“ koje dolazi iz unutrašnjeg uverenja roditelja.

Problem leži u tome što roditelji svoju decu ne vide onakvu kakva su, već se posvećuju jednom projektu koji su u krajnjoj liniji sami osmislili, i u koji u doslovnom smislu ulažu sve, investiraju u jedno detinjstvo koje postoji samo u njihovoj mašti. Umesto da podignu srećnu, skladnu decu, koja umeju da cene žrtvu svojih roditelja, na svoje veliko razočaranje dobijaju zahtevnu, nezadovoljnu i egocentričnu decu, jer stalno dobijaju pogrešne stvari.

Porodica u kojoj jedni obavljaju svoj posao, dok ga drugi odbijaju, nije ravnodostojna zajednica