Zvezda nad prazninom

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

„Voli da kritikuje…“

„Kao i svaki intelektualac.“

„… da se kurči.“

„Kao i svaki Nišlija.“

„A voli i da popije i pravi sranja.“

„Kao i svaki pesnik.“

„Knjiga bi trebalo da posluži kao sekira za smrznuto more u nama.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Sviđaju vam se mangupi?“

„Da. Samo…“

„Šta?“

„Problem sa mangupima je…“

„Da čujem.“

„To što mogu da ti se sviđaju, da te nasmeju, zabave… Odvedu u šetnju po Kalemegdanu i kupe ti pečeno kestenje… Mogu da ti čitaju poeziju na francuskom… Da tumače Majakovskog, oštroumno, duboko… I zadive te na svaki drugi način, samo…“

„Samo?“

„Mangupa nikad ne možeš da voliš.“

„Jeste li sigurni?“

„U tome je i nevolja, Branko… nisam.“

„Da li ste nešto zaboravili u životu?“

„Zaboravio sam mnogo toga“, reče Branko i prihvati zahvalno čašu sa rakijom koju je doneo konobar. „Fala, tršo… Vidi, rode, ja u stvari pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.“

„Na svakom jeziku se može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici…“

„A šta postoji?“

„Veliki i mali pesnici.“

Vidi, rode, ja u stvari pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.“

Kroz baštu kafane, u laganom kasu, prođe crna kobila mrtvih očiju. Iz grozne crvene rupe na trbuhu visila su joj creva i vukla se po betonu… Nalik koncu na njegovoj košulji. Iza njih je ostajao modri trag, poput autostrade koja vodi u dno utrobe

Neko bi rekao da drug Samardžić baš voli Zapad, ali to nije bilo tako