Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

Apsolutno“, reče Branko, malo se zamisli, pa nastavi. „U svakom pesništvu mora svetlucati haos… A haos… To nije baš najpodobnija stvar u ovom osetljivom trenutku građenja i stvaranja reda. Svejedno, oni će probati da me promene, ja im neću dati. I iz te kolizije, tog trvenja… sudara države i pojedinca… rađa se iskra. Iz iskre se rađa vatra. A vatra… to je ono što čovečanstvu najviše treba.“

Tako je. Kao što hraniteljska porodica usvaja neko ratno siroče. I da od njega napravi Druga Pisca. Drug Pisac je primer ostalima, društveno koristan i odgovoran pojedinac i na koncu – dobar komunista. To jest – dobar vernik. Ta njegova posvećenost bogovima… Bogu… Uvek je bivala nagrađena. Privilegijama, novcem, sinekurama, sabranim delima… Tako vlast pokazuje proletarijatu i ostaloj rulji da su najumniji i najtalentovaniji ljudi u ovoj zemlji uz nju. A kako onda može da bude loša vlast koju podržavaju jedan Andrić i Krleža? Ne može, je l’ tako?“

Ali i politika je život. Naročito u jednopartijskoj zemlji. Gde je jedan političar, onaj na vrhu… Bog. A mi ostali – pučina grdna koja svakog dana pravi festivale njemu u čast. I za njegovo… hm… zadovoljenje.“

A šta je to njihovo bulažnjenje o boljem svetu, slobodi, pravdi? Ta njihova poezija i književnost? Koji je to kurac? To je program, moj Sredoje. Politički program. Ideologija. To je peta kolona. Buržoaska podvala. Ne valja im društvo i država koju smo stvorili? Hoće svoju? E pa, dobiće kurac moj. Ima da napunim špilje po Golom otoku tom balavurdijom, pa nek tamo prave taj svoj bolji svet.“

„Zato ih i zovemo tako.“

„Kako?“

„Preskočena generacija.“

Drug Ćeća protrlja bradu prstima kao da hoće da se liši nekog nezgodnog svraba

Volter, Dostojevski, Žan-Žak Ruso, Gogolj, Gi de Mopasan…“

„Šta s njima?“

„Kad upoznaješ njihova dela… izuzetna, genijalna… Uživaš u njihovom skladu, misaonosti, lepoti, uzvišenosti… A kad čitaš o njihovim tvorcima… kao da se krećeš po nekakvoj svevremenoj ludnici. Po paklu čiji su najveći mučenici najgenijalniji ljudi.“

Porodica Miljković nikada nije poverovala u zvaničnu verziju o Brankovom samoubistvu.

Branko Miljković se danas smatra klasikom srpske i jugoslovenske književnosti i jednim od najvećih pesnika srpskog jezika.

„Mnogo ti slušaš tu pijanduru“, reče. „Nije on toliko pametan kô što misli…“

„Jeste“, uzvrati Gavrilo.

„Šta jeste?“, sad je već bio iznerviran načelnik.

„Iskreno… mislim da je Branko najpametniji čovek koga sam ikad upoznao.“