Nikad dosta života

Људи се најчешће свете онима чији су дужници.

Речи су једина места у којима људи живе и када их више нема.

Када би људи у великим градовима могли да прођу путем којим у њихове станове долази вода за пиће, пожелели би да никад не ожедне.

Када човек пошаље најнежније писмо особи коју воли и од ње добије туп и осоран одговор, одвише економичан у речима и свему, осети у себи нешто тупо и осорно, каје се и зариче да ће пазити коме ће како да пише, али то само увећава празнину коју је примио.

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин. Не постоје два човека који гледају једнако. Зато и нема људи истих очију. Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама. По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан. То се не може сакрити.

Незнавени и недаровити људи се удружују да би време лакше потрошили. Зато траже гужву и галаму.
Учени и даровити људи се осамљују да би време боље искористили. Зато воле једнину и мир.

Дубоко ноћно спавање доноси лак и пун дан. Плитко ноћно спавање доноси тежак и празан дан. И то је доказ да су ноћ и дан природно повезани, да се допуњују као реч и мисао.

Да је све подешено за мушкарце, види се и по томе што жене морају левом руком да закопчавају дугмад на одећи.

Има доста људи који воле пред другима себе да слушају, који смишљају или подешавају стварне приче, који својим познаницима упорно понављају исто. Ако се неко побуни и каже да је то слушао двадесетак пута, овај се побуни такође и каже да ће „богами, слушати још једном“. Такви људи доиста причају сами себи, али не могу то да раде ако су сами.

Док смо на истом месту, док стојимо, и наше мисли су устајале, троме и непокретне.
Док смо на путовању, док нам се пред очима мењају појаве и лица, покрену се и наше мисли, све бива друкчије, све се у нама промени.