Putujući bioskop gospodina Saita

crvenom jarmulkom na glavi

Jednog dana spazila sam izložene dopisnice. Pažnju su mi privukle dve ručno obojene. Kati Gultini! Svetski čuvena žonglerka! Na vrhu umetničinog nosa balansirao je resasti otoman, a ona je za to vreme žonglirala četirima jastučićima. Ispod je pisalo: Američka turneja 1912. Priželjkivala sam da sam je mogla videti kako to radi.

Na sledećoj dopisnici video se vihor letećih saksijskih biljaka i tanjira, koje je Kati Gultini hvatala, činilo se, bez po muke.

Sve u meni je eksplodiralo. Može li ovo zaista da se izvede? Eksplozija je napravila rupu na mojoj unutrašnjoj snežnoj kugli. Kakvo je čudesno mesto svet! Zamisli da održavaš u vazduhu pet opasnih predmeta odjednom:

Fabiola je bila dugonoga mačka koja je siktala, mjaukala i lickala svoje šape u sporednim ulicama Buenos Ajresa.

Moje školovanje u samostanskom oratorijumu postalo je kaleidoskopski pogled na širi kosmos.

Jednoga dana se moja žudnja za slatkim prelila preko svojih obala.

Ovde je pronašla osnovne korake života: tih i ravnomeran početak, la caminata.

Volela bih da vas povedem uz svoje vetrovima šibano porodično stablo.

El Palacio del Zapato, impresivna građevina nalik na princes-krofnu, sa zavojitim balkonima i kobaltnoplavom tendom, nalazila se nasred Calle Florida – Cvetne ulice.

Fabiola se zarekla da će se njeno putovanje odvijati u cipelama za tango,

Koraci svakog ljudskog bića na ovom svetu su jedinstveni. Kako stižemo tamo kuda idemo? Tako što damo petama vetra, laka koraka ili vukući noge? Ili naprosto tako što pobegnemo?

Sve počinje od stopala.