Spasitelj

Mreža pravosuđa je previše sitna i fina i u nju se hvata samo sitna riba, dok je ona krupnija podere.

Mi bogati smo uvek nevini, pa to si valjda dosad shvatio. Naša savest je uvek čista zato što možemo kupiti tuđu. Drugi su tu da nam služe, da obavljaju prljave poslove za nas. To ti je zakon prirode.“

Sumnja je senka vere. Ko ne može posumnjati, ne može ni da veruje.

„Ojačalo te je što si sam?“

„Aha – kao što kaže doktor Stokman: ’Najjači čovek na svetu je onaj što vazda stoji sam’.“

„Prvo Ziskind, sad i Ibsen?“

Hari se isceri. „Tata ga je često citirao.“ Potom uzdahnu i dodade: „Pre nego što je mama umrla.“

„Rekao si da te je to činilo neranjivim. Znači da više nije tako?“

Hari opazi da mu je pepeo cigarete pao na grudi. Nije ga sklonio.

„Pa, onda sam upoznao Rahelu, a i… Olega. Oni su me privezali za sebe. I otvorili mi oči da postoje i drugi ljudi u mom životu. Prijatelji, ljudi kojima je stalo do mene. I koji su mi potrebni.“ Hari dunu u žar cigarete i on se zasija. „A, što je još gore, kojima i ja mogu biti potreban.“

„I tada si prestao da budeš slobodan?“

„Da. Tada sam prestao da budem slobodan.“

„Neki kažu da je pravosuđe previše krupna mreža kroz koju štošta prođe. Ali to je pogrešna slika. Mreža pravosuđa je previše sitna i fina i u nju se hvata samo sitna riba, dok je ona krupnija podere.

Problematična mi je vera po kojoj je samo verovanje dovoljno da bude ulaznica za raj. Gde je, dakle, ideal sposobnost manipulacije razuma kako bi prihvatio ono što tvoj razum ne prihvata. Meni je to isti onaj model potčinjavanja koji su koristili i diktatori kroz istoriju, a to je da postoji razum viši od našeg kome ne smemo tražiti dokaze.“

„Mislim da je za preživljavanje nužno da pronađemo nešto što volimo kod sebe. Neko bi rekao da je biti sam asocijalno i samoživo. Ali čovek je ujedno i nezavisan i ne vuče druge sa sobom u ponor – ako se već tamo uputio. Mnogi se plaše da budu sami, ali mene je to oslobodilo, ojačalo i činilo neranjivim.“

„Ojačalo te je što si sam?“

„Aha – kao što kaže doktor Stokman: ’Najjači čovek na svetu je onaj što vazda stoji sam’.“

„Rekla mi je da sam kao podmornica. Da idem tamo gde je mračno i hladno i gde se ne može disati, a izlazim na površinu tek jednom u dva meseca. A ona nije htela da mi pravi društvo tamo dole. Što je razumljivo.“

„Nije li čudno što mislimo da će nam propast neke planete done­ti sreću?“

Odraz lica i tela u ogledalu iznad lavaboa ovog leta bio je sasvim nov.