M. Sin veka

Prvi put je nasumice izvađen leš nekog unakaženog, neprepoznatljivog vojnika kako bi ih sve predstavljao, prvi put se ljudi mole na grobu svojih dragih pokojnika kao pred oltarom nekog nepoznatog boga. Jedino ovaj mermerni kovčeg za nepoznati leš može da bude prikladan hram za kult rata u kome se čin ubijanja preobrazio u mehaničku operaciju i smrti koja je postala kolektivno, bezlično, ravnodušno iskustvo.

Fašizam mora da bude treći dok se kapitalizam i komunizam svađaju. Onaj koji se koristi. Treba da ostanu laki kako bi omogućili sebi svakojake zaokrete, kombinacije, manevre, kolutove, iznenadne skokove. Fašisti nisu jedna od dve velike klase koje se bore, oni su sloj između njih, duboka teskoba zbog psihološke krize nesigurnosti sitnog buržuja koji je razjaren zato što se plaši da će sve izgubiti, a još nema dovoljno, prodavca povrća koji ima utisak da je između nakovnja krupnog kapitala i čekića komunizma, koji ne zna više koje je njegovo mesto u svetu, koji, sumnjajući da ga uopšte ima, počinje da sumnja čak i u sopstveno postojanje. Potrebna je nova, velika, masovna partija tih ljudi koji se nalaze između i to unutar umirujuće parlamentarne perspektive. Sitnom buržuju je potrebna uteha, zemlji je potreban mir, treba im dati i jedno i drugo.

Poslanik Musolini se sada neobuzdano prepušta svojoj drskoj radosti. Postao je čovek kakvog je kao dečak mrzeo.

Kod nasilja je, vidite, dobro što je istovremeno i otrov i protivotrov. Kod njega su bolest i lek ista supstanca prepisana u različitim dozama. Nije li nas, uostalom, Paster vakcinisao protiv psećeg besnila ubrizgavajući nam kičmenu moždinu zaraženih zečeva?

Potrebna je hipnotišuća čarolija koja omogućava da se stvara i uništava, da se tvrde dve potpuno suprotne stvari, potrebno je da sebe svesno ubedite u istinitost nečega, iako nesvesno znate da je neistina i, pre svega, potrebno je da zaboravite, a zatim zaboravite da ste zaboravili. Potreban je, jednom rečju, dvosmisao. Tako se uvek ostaje pravoveran.

Iako je bio sekretar, Arpinati nije u tome učestvovao i nije uspeo da usmeri glasanje članova. Ali kada treba biti na ulici, ljudi – uključujući i Grandija – idu za njim. On je idol odreda, kliču mu kao svom „vođi“. Za njega je fašizam preterivanje, nedisciplinovani korak mladosti na drevnom kamenu na pjaci Mađore, organizacija slobodnih i nasilnih ljudi koji drmusaju zemlju bezvoljnika i slugu. On ne razume selo, ali grad, Bolonju, grad poznaje u dušu.

U Italiji red nikada nije bio toliko narušen kao sada kada su fašisti dali sebi zadatak da ga ponovo uspostave.

Luiđi Salvatoreli, „Klasa i nacija“,

Piro Nenčolini, kompulsivni psovač, pokvarena ploča koja je zapela na neprolaznom gnevu, besno pseto koga se klone čak i njegovi kamaradi, ostane sam u dvorani s lomačom. Greje ruke na toj vatri i srećan je.

Tako funkcioniše nasilje, politikin budalasti brat.

Priseća se natmurenog, usplahirenog, krivonogog mladića, koga nije više mogla da prepozna, i reči koje mu je, uzalud, uputila: „Nije više romantično vreme kada treba pobediti ili umreti: treba živeti. To je potrebno.“