Zabluda svetog Sebastijana

Niko od ovih ljudi ne shvata da nije dovoljno – iako je neophodno – pročitati sve živo na ovom svetu, već i da je to u koje svrhe čitamo i služimo se time od presudne važnosti.

U tu utvaru baca se Karlo, evo gledam ga sada, mama, kroz prozor ovog zdanja, kako pada divno, kako širi ruke u zagrljaj toj reci. Jež je, iako teče. Mlaz tuša, neke bodlje. Oko nas i mi u njemu, Mostar i kiša na putu

Mama, poludeo sam ti, napokon, ne vidim ni sunca ni meseca, uporno nešto premošćujem, rečenicama, neku užasno plitku reku koja kao da je odrečna, takvu neku reku, koju mogu da pregazim, ja uporno premošćujem, izričem neki tobože divan most koji potpuno natkriljuje utvaru od Neretve. Obaška što je ona suva, drvo obično, još bez daška vetra.

Karlo, zabluda si, moja zabluda, meni, o meni.

Moja mamadžbina su ove proklete rečenice, u njima lutam, kisnem, imam glavni grad u njima, džade, gde nema više nikakvog Karla, tog sećanja na sebe

Dino je uskliknuo:

Mama, napokon!

Rodio sam se u Mostaru, devedesetmrtve godine, tamo gde zmije šušte i proriču sudbine. Rat će uskoro. Mašala.

Njegovo detinje srce htelo je da jednim prostim dogovorom sa Josifom svu muku dovijanja zbog lažno izbušenog uveta reši pravim izbušenim uvetom, retroaktivno, a to mu je obećao njegov očuh, prepodobni Josif, tvrdeći da će uspeti da odobrovolji njegovu majku da mu dopusti da svoje, ionako klempavo uvo, on ukrasi jednom pravom minđušom i jednom istinskom rupom u mesu, samo ako ga ovaj bude slušao. Josif je ponudio dil, Karlo je neko vreme razmišljao, odlučio je da pristane na predlog, da se nagodi, i da, zauzvrat, on Josifu učini šta ovaj bude tražio. A najverovatnije, od njega nije tražio previše, već samo da mu bude na raspolaganju svojim telom veličine snajpera.

nu laž, laž o lažnoj minđuši, on je morao da sakriva drugom laži – laži o tome da je ovaj čovek, koji se odjednom pojavljuje na njegovim roditeljskim sastancima, njegov pravi otac.

otac“ Josif, koji se i sam pojavio u njegovom životu pred bogom i svim njegovim drugarima iznenada kao i ta minđuša na njegovom uvetu što je jednog jutra, niotkuda, zasijala lažnim sjajem. Je

Ali ipak, dil koji mu je nudio prelepi Josif njemu se činio neodoljivim. Koliko je samo olovaka uništio da bi došao do neke nove lažne minđuše, ko

Lidija je govorila kako joj Žulijeta izgleda kao dobra žena, ali kako joj je ona jedna kafa koju je popila dok je Josif menjao taj točak onomad, što se ispostavilo na sudbonosno, bila previše slaba. Lidija je, naravno, i sama opipavala teren. A Josif ko Josif, već posle prvog golfa kojem je popravio turbinu, mislio se kuda dalje da upravi svoje koplje i bitangu u sebi. Jednom se sa Karlom vozao i tvrdio kako njih dvojica moraju, kao pravi muškarci, imati svoj muški dil.