Noćne reči

Prva vežba duha: ne žaliti sebe

Niko nas takve ne prihvata jer niko ne voli borce, u svetu u kojem se neprestano laže o trudu, iz usta onih koji nikakav trud nisu uložili

A uvek kada mi – ljudske životinje iz predgrađa – stupamo u nekakve odnose, desi se haos.

Ili se bolesno zaljubimo, ili se poubijamo, ili i jedno i drugo

Noćne reči su i pauci, a pauke nije moguće videti u mraku. Tek kad se razdani, i zidovi počnu da ih odaju, tek tada – te duše iz uglova doma – progovore rečima koje su noću smišljale i koje im uobličavaju ta telašca. Pauci su tajne. To njihovo strpljenje, predanost, posvećenost: jasno govori da je pauk mrav kog je samoća razgoropadila, učinila radnikom na mestu vremena i zbivanja, dala mu mnoštvo nogu kojima poriče da je mrav, oduvek. Mravi jurcaju – mravi su dnevne reči! – a pauci čekaju i svete se svojoj brzopletosti. Zidovi, koji im noću služe, danju ih odaju i pokazuju. Paukov lov je preteča svake zamke. Pauk je prvi mislilac, filozof. Znak strpljive duše. Pauk je i prvi pesnik. Jezička duša koja se uporno opire tome da je nešto: bilo, jeste i biće. Duša koja ne izražava ništa kako jeste, nego istražuje kako može sve biti. I uvek vidi novog sebe u tome.

Neko kaže: volim te, i tako nastane budućnost koja može da razočara, pa tako već razočara, samo jer u sebi ima tu mogućnost: da razočara. Ali baš to i jeste ljubav: ta sitna ranica neizvesnosti koja svrbi. Ta neminovnost propasti rađa lepotu, samo ako za nju imamo herca. Teško se vole ljubavne životinje, a najteže one koje bi silno da vole. Sve se raspukne i nestane, i onda zajedno stiču i grade, pipaju, imenuju i dogovaraju se o svemu i cede sok svog beznađa jedna drugoj u usta. A život je stihija u kojoj jezik hoće red i da stvari traju, pa se reči krune jer su opterećene snažnim voljama ljubavnika. A ništa ne traje osim neba, i ja ću nam naći novu reč za nebo, i govorio sam tako, i voleo sam tako: kao da oduvek posedujem moć da nam iznađem novu reč za nebo.

Obećao samo ti novu reč za nebo, i naći ću je.

Užasan je primerak životinje taj čovek.

Put u pakao tog izgnanstva sebe u najgore brloge sveta krenuo je sasvim plemenitim i iskrenim pobudama: upravo preteranom ljubavlju prema ljudima.

Kao kod prokletog i jebenog Dostojevskog: Plemenita nastojanja duše okrenuta ka stravičnom.

Baš tako.

Stravičan je naš svaki korak koji učinimo jedni ka drugima. Ljudski koraci ka grljenju čine svet stravičnim.

Sve uzajamno, samo je talas koji će nas razbiti o stenu sutrašnjice.

Ja volim ljude, ali ti ljudi, naprosto, niste vi. I teško da je to bilo ko konkretno.

Pljujem takvom sebi u lice i to, svakako, prska i po vama, gospodo.

Volim te, Vanja. Da znaš. Obuzet sam sobom, i to mi uvek izaziva ljubav. Znam da to ne voliš ali tako je. Hoćeš da nas uvučeš u priču o tome da čovek treba da voli osobu onakvu kakva ona jeste po sebi, a ne svoju projekciju na tu osobu, a ja ti pouzdano tvrdim da tako upadamo u najveći misaoni problem otkad je sveta i veka: šta je to stvar po sebi i kako do nje, da li je moguće govoriti o njoj? Ne mogu iz svog sebe.

Napokon: ne želim iz svog sebe.

Gledam te kroz led samo mog jezika, dok se sve u čemu smo tako ne otopi i postanemo vode za tuđe odraze.