Zato tišina prvog školskog dana, ma koliko mazila umorne roditeljske uši, u sebi ima tugu kojoj ne uspeva da se odupre ni najumorniji roditelj. Jeste da konačno može da dane dušom, dovede kućne stvari u njihov red i sled, sedne kao čovek sam sa sobom i čak svoje misli čuje, ali… nekako je gluvo. Nešto fali. Kad bi se bar neko sapleo o nasred hodnika zaboravljenu patiku, oborio čašu na mačku, stupio u otvoreni sukob sa tepihom koji ga namerno sapliće, urliknuo u svojoj sobi kao da smak sveta najavljuje, seo na sestru, pojačao ton na televizoru tako da može da ga čuje i susedni kontinent… nešto, bar neki domaći zvučić krhanja vasione… da nije dosadno.