Poslednje prolece u Parizu

Sad znam da je nebo plave boje, ne uvek vedro i nasmejano, ali ipak plavo.

Ljudima su potrebni poverenje i sigurnost, a najlepše mesto gde ih mogu pronaći jeste vera. Ona ne dolazi kao moć rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Ona je odjek tvog srca. Jednoga dana, kad budeš u nevolji, jedino će ti ona biti uteha…“

u ruci drži neispisanu knjigu, u koju beleže ljudske grehe i dobra dela. Potrudi se, Mašenjka, da knjiga u koju Bog upisuje tvoja dobra dela bude uvek puna.’

Smrt uvek iznenadi, makar bila i očekivana, pa se ne sme živeti bez molitve. Anđeo nam od rođenja sedi na desnom ramenu, a đavo na levom, i svaki

neke slike i priče umreže u pamćenje i protiv naše volje, da bi se vratile kao nevidljiva upozorenja u trenucima moguće opasnosti

„Ni Bog, ni mravi, niti iko na ovom svetu nije se sažalio na nas.

Iako ga nisam često viđala u detinjstvu, pamtila sam miris sapuna kojim se umivao, golicanje njegovih brkova kada bi mi spustio poljubac na obraz, njegove velike, utešiteljske šake kojima bi me dizao uvis.

Tragedija života nije smrt, već sve ono što je umrlo u nama dok smo živeli.

„U mladosti treba ljubiti, u zrelosti pisati knjige, a u starosti najzad govoriti istinu.“

uklapala u obrazac njegovog života