Tihi ljudi

Slušaju više nego što pričaju, razmišljaju pre nego što nešto kažu i često im se čini da se bolje izražavaju pismeno nego u razgovoru. Obično ne vole sukobe.

Kakvi god da ste, imajte na umu da stvarnost ne treba da procenjujete po izgledu. Neki ljudi se ponašaju kao ekstrovertni, ali taj trud im crpi energiju, originalnost, pa čak i fizičko zdravlje. Drugi se čine povučeni ili rezervisani, ali njihov unutrašnji pogled na svet je bogat i pun drame. Zato kad sledeći put vidite nekog sa smirenim izrazom lica i tihim glasom, setite se da ta osoba u svojoj glavi možda rešava neku jednačinu, smišlja sonet, dizajnira šešir. Ona možda primenjuje moći tihih ljudi.

istraživanja ukazuju na to da ogromna većina nastavnika smatra kako je idealan učenik ekstrovertno dete.

Vaše dete će polako uvideti da vredi probijati zid nelagode kako bi se stiglo do zabave s druge strane zida.

sve introvertne osobe obavezno stidljive. Stidljivost je strah od neodobravanja ili poniženja u društvu, dok su introvertnosti više sklone sredine koje nisu previše podsticajne. Stidljivost je sama po sebi bolna; introvertnost to nije. Jedan od razloga što ljudi mešaju ova dva pojma jeste to što se oni ponekad preklapaju (iako se psiholozi ne slažu u kojoj meri se to dešava). Jedan broj psihologa iscrtava dva navedena trenda na vertikalnoj i horizontalnoj osi, pri čemu spektar introvertnosti odnosno ekstrovertnosti prikazuju na horizontalnoj osi, a spektar uznemirenosti odnosno stabilnosti na vertikalnoj. Takav model daje četiri kvadranta tipova ličnosti: smirene ekstrovertne osobe, uznemirene (ili impulsivne) ekstrovertne osobe, smirene introvertne osobe i uznemirene introvertne osobe. Drugim rečima, možete biti stidljiva ekstrovertna ličnost, poput Barbre Strejsend, koja je impozantna osoba ali ima parališuću tremu; ili nestidljivu introvertnu osobu, kao što je Bil Gejts, koji se po svemu sudeći drži po strani, ali ga ne dotiču mišljenja drugih.

Kakvi god da ste, imajte na umu da stvarnost ne treba da procenjujete po izgledu. Neki ljudi se ponašaju kao ekstrovertni, ali taj trud im crpi energiju, originalnost, pa čak i fizičko zdravlje. Drugi se čine povučeni ili rezervisani, ali njihov unutrašnji pogled na svet je bogat i pun drame. Zato kad sledeći put vidite nekog sa smirenim izrazom lica i tihim glasom, setite se da ta osoba u svojoj glavi možda rešava neku jednačinu, smišlja sonet, dizajnira šešir. Ona možda primenjuje moći tihih ljudi

Danas se smatra da „socijalna fobija“ – što u suštini znači patološka stidljivost – pogađa skoro svaku petu osobu među nama. U najnovijoj verziji psihijatrijske biblije Diagnostic and Statistical Manual (DSM-IV),****** strah od javnog nastupa smatra se patologijom – ne smetnjom, ne manom, već bolešću – ukoliko remeti osobu u obavljanju posla. Kao što je jedan viši rukovodilac iz kompanije Istman Kodak ispričao piscu Danijelu Golemanu, „Nije dovoljno da znate da sedite za računarom i budete oduševljeni fantastičnom regresionom analizom koju ste uradili ako se plašite da je predstavite grupi direktora.“ (Očigledno je u redu da vas plaši regresiona analiza ako obožavate da držite govore.)

Strah od javnog nastupa zapravo može biti prastar i u osnovi vezan za čoveka, a ne ograničen na one među nama rođene s izrazito reaktivnim nervnim sistemom. Prema tvrdnjama jedne teorije, utemeljene na radu sociobiologa E. O. Vilsona, u doba kad su naši preci živeli po savanama, ako je neko bio netremice posmatran, to je značilo samo jedno: divlja životinja se prikrada. A kad shvatimo da ćemo postati nečiji plen, da li stojimo ponosno i razglabamo samouvereno o koječemu? Ne. Mi bežimo. Drugim rečima, stotine hiljada godina evolucije tera nas da brišemo s bine odakle poglede publike možemo pogrešno protumačiti kao sjaj u oku predatora. Ipak, publika očekuje ne samo da ostanemo tu gde jesmo, već da delujemo opušteno i samouvereno. Taj sukob između biologije i protokola jedan je od razloga što držanje govora može biti toliko stresno. Zato i saveti da zamislimo publiku bez odeće ne pomažu nervoznim govornicima; goli lavovi opasni su isto koliko i elegantno obučeni.

U začuđujuće kontraintuitivnoj hipotezi, Kejgan je prognozirao da će deca iz jako reaktivne grupe – ona što su glasno plakala i ritala se – najverovatnije izrasti u tihe tinejdžere.

deca prestaju da uče kad se osete emocionalno ugrožena.