Poslednji od nas

To je problem sa mazohistima, nemoguće je poželeti da im bude loše, a da im pritom ne činite dobro.

Ostavljaš utisak da si dobro primio udarac i svario šok, a onda se nekoliko dana kasnije pojaviš sa nekim samo tebi svojstvenim načinom da rešiš problem.

Osveta ostaje najsigurniji oblik pravde.

Nisam videla ništa loše u tome da se beži. Realnost je grozna. Moja majka je to najbolje znala. Svaka osoba rođena u ovom veku mogla je da vidi pravo lice realnosti. Ona je ograničenje, poniženje. Neprekidno žrtvovanje snova i beskraja.

Prijateljstvo je ono čime se zadovoljavamo kada ne možemo da tražimo više od nekog ko bolje izgleda od nas. Osim ako prethodno nije rešeno pitanje seksa, a ni to nije uvek dovoljno.

„Bolje bi ti bilo da budeš srećan, Verne. Ako upropastiš ovu priču sa Rebekom, neću ti to oprostiti.“

Potapšala me je po ramenu i prošla pored mene. Srce mi se stezalo dok sam gledao kako se udaljava. Nije pustila ni suzu. Hodala je brzo i pravo, ne osvrćući se.

Trebalo je da se radujem, ali sam samo mislio na svoj bol. Poznavao sam dobro tu svoju staru ranu. Nisam je osetio još od detinjstva, još od vremena kada sam se noćima i noćima pitao zašto su me moji pravi roditelji napustili. Bio sam i sada sâm i bio sam izgubljen.

Verujem da bih lakše podneo da smo imali jedan iskren raskid. Mogao bih da je mrzim bez zadnjih misli, ali onakav kraj je ostavljao prostor za sumnju i tu besmislenu nadu koja vezuje za prošlost i sprečava da se ide napred.

Grad sam osećao kao neprijateljski. U svakom trenutku bi neko mesto, pesma, slika bili sasvim dovoljni da me na nju podsete, da osetim probadanje, pa da onda, uzdrhtao, stojim sâm nasred ulice i čekam da talas tuge prođe, a ja nastavim dalje putem kojim sam pošao.

Osećao sam stid što nisam bio u stanju da je volim onako kako je to ona zaslužila. Svakako je trebalo da bude grublja prema meni. Da me malo zavlači… Blagonaklonost neke žene ustaljuje naviku, ali je slab podsticaj ljubavi.