Romeo i Julija

То је дело мржње, а љубави више.

О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо

прожета љубављу! О, све што си прво

из ничега створено! О, сетно лакоумље,

лакрдијо тужна, безлични хаосе

наизглед лепих облика! Оловно

перо, блистави диме, хладна ватро,

болесно здравље, стално будни сне,

и све што није али ипак јесте!

САМСОН: Постарајмо се да закон буде на нашој страни: нека они почну.

ГРЕГОРИО: Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате како им је воља.

САМСОН: Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће, ако отрпе, бити срамота за њих.

На лаким крилима љубави сам зид

прелетео; јер камене међе

не могу никад задржати љубав;

а што љубав може, она то и сме

Ах, како ли је слатка љубав тек,

кад нас њене сенке обасипaју срећом!

Ништа на земљи није тако бедно

да не пружи каткад и по добро једно,

нит је ишта добро толико да неће

од природе своје понекад да скреће

и што у зло неко неће да забаса.

И врлина сама понеког се часа

рђаво примени, те ће порок бити;

а порок се каткад добрим делом кити.