Lečenje snagom prirode

Ono što je nezdravo nije, naime, uvek sam stres, već naše verovanje da je stres nezdrav.

Moguće je, međutim, da se kod mnogih koji se osećaju opterećeno ili zatrovano ne radi toliko o samim supstancama koje im oštećuju ćelije ili telo, već pre o stresu ili o višegodišnjoj nezdravoj ishrani i nedovoljnom kretanju.

Lekari svih epoha, od Hipokrata do Knajpa, uočili su da odricanje od hrane – ako nije preterano – može da prija zdravlju. „Ako čovek primeti da je jeo, već je jeo previše“, rekao je svojevremeno Knajp.

Kod virusa je drugačije: tu je ćelijama sistema imuniteta za odbranu potrebna energija iz glukoze: Feed a cold and starve a fever – „Hrani prehladu, a izgladni groznicu“, kaže se na angloameričkim prostorima. Kod infekcija praćenih temperaturom, groznicom ili gnojenjem pomaže, dakle, post.

Fribe kaže da je našoj zapadnoj i hrišćanskoj tradiciji strano da se dobro i zlo vide sadržani u istom. Azijskim kulturama, gde se recimo međusobno prepliću jin i jang, tu je lakše. Alicin u belom luku, kurkumin u kurkumi, polifenoli i flavoni u borovnicama čuveni su po svojim osobinama koje prijaju zdravlju – jačaju imunitet, suzbijaju zapaljenja, deluju antibakterijski i suprotstavljaju se raku. Pa ipak, oni su u većim dozama za organizam otrovni. To doživljavaju, recimo, ljudi koji dobiju probavne smetnje zbog količina belog luka koje se koriste u Grčkoj, mada vole njegov ukus.

Telesna temperatura najbolje može da se poveća infracrvenim zračenjem filtriranim kroz vodu. Ovakve terapije hipertermijom uspešno se sprovode kod bolova kao što su recimo oni kod sindroma fibromijalgije. Pored toga, već i jedan ovakav tretman može znatno da popravi raspoloženje depresivnih ljudi – a dejstvo traje više od dve nedelje, kako jedno novije istraživanje na tu temu upečatljivo potvrđuje. Pritom nije potpuno jasno šta dovodi do ovog zapanjujućeg dejstva. Depresivnima je često veoma hladno i manje se znoje. Preterano zagrevanje vodi aktiviranju mitohondrija, a upravo njihova funkcija u mozgu poremećena je prilikom depresije.

Jedan određeni gen upravljač, ARNTL, zadužen je, međutim, da koči zapaljenja u telu, ali tokom zime ponaša se suzdržano. On, međutim, reguliše i telesnu temperaturu i navike pri spavanju. Na taj način se može objasniti zašto kad dani postanu kraći volimo dugo da spavamo i manje smo aktivni nego tokom leta, mada ne možemo da zapadnemo u zimski san poput brojnih životinja. Sve u svemu, uvek postoji određena ravnoteža između uticaja godišnjih doba, koju naš sistem imuniteta mora da održava.

U jednoj veoma zapaženoj studiji, istraživači iz Kembridža i Minhena dokazali su 2014. da je aktivnost gena zavisna od godišnjih doba – u najmanju ruku, to je utvrđeno na preko 4.000 gena RNK u krvnim ćelijama i masnom tkivu. (Geni RNK ne učestvuju direktno u sintezi proteina, već upravljaju njome). Negde oko četvrtine naših gena reaguje na klimu i geografski položaj, što može da se utvrdi već i kod odojčadi. Priroda je naše telo osposobila da se veoma fleksibilno prilagođava svom okruženju – što je i važan deo priče o uspehu ljudskog roda.

Recimo činjenicu da će čovek pre zaspati ako su mu stopala topla nego ako su hladna.

Brige i strah sužavaju arterije – a to podstiče zgrušavanje krvi, što može da dovede do stvaranja opasnih krvnih ugrušaka.