Lečenje snagom prirode

Ono što je nezdravo nije, naime, uvek sam stres, već naše verovanje da je stres nezdrav.

Moguće je, međutim, da se kod mnogih koji se osećaju opterećeno ili zatrovano ne radi toliko o samim supstancama koje im oštećuju ćelije ili telo, već pre o stresu ili o višegodišnjoj nezdravoj ishrani i nedovoljnom kretanju.

Gradovi prouzrokuju stres: lekarka Kristina Sandkist i njen tim s Univerziteta u Lundu uspeli su da pokažu da u gradovima raste broj depresija, pa čak i psihoza. U prirodnoj okolini pak smanjuje se aktivnost prefrontalnog korteksa, prednjeg dela moždane kore koji je nadležan za procene, razmišljanje, pa i za brigu – i to već posle devedeset minuta.

Tokom vikenda, ili nekom drugom prilikom kada imate slobodan dan, treba se malo duže kontinuirano kretati: idealno bi bilo dva sata, najbolje u prirodi. U Japanu je tradicija takozvanog „kupanja u šumi“ – šinrin joku – postala čvrst sastavni deo japanske i južnokorejske zdravstvene preventive. Odatle potiče i najveći broj studija na ovu temu. Jošifumi Mijazaki, direktor Centra za prirodnu sredinu, zdravlje i naučnu poljoprivredu pri Univerzitetu Čiba, uspeo je, recimo, da dokaže da „kupanje u šumi“ podstiče aktivnost prirodnih ćelija koje ubijaju prouzrokovače bolesti, to jest da jača sistem imuniteta. U Južnoj Koreji se upravo sade trideset četiri nove „lekovite šume“, kao dopuna već postojećima.

Možda će vam saznanje da ne morate da započnete s fitnes treningom malo umanjiti strah od kretanja. Nije neophodno da krenete na džoging – naprotiv: džoging ili profesionalni sport često sa sobom nose ortopedske probleme. Maratonci često imaju čir na želucu i pojačano zakrečavanje arterija – što pokazuje da je opterećenje kome se izlažu preveliko i da se korist od kretanja tu preokrenula u štetu. Najveću korist od kretanja stoga imaju ljubitelji izležavanja na kauču: ako sebe uspeju da motivišu da se malo kreću, možda da jednom ili dvaput nedeljno prošetaju po trideset minuta, od toga će imati ogromne koristi.

Uprkos tome, malo pažnje ne može da škodi: telo zimi traži više korenastog povrća, kupusnjača (kupus, kelj, karfiol, brokoli), a ne tikvice, jagode ili dinje. Leti pak nije baš poželjan cimet, začin koji zagreva. Pritom je uvek važno i da čovek polako jede i žvaće. Dok se jede ne bi trebalo ništa piti da se sokovi koji vrše varenje ne bi razređivali tečnošću.

Zahvaljujući ovim saznanjima, procena mleka se potpuno izmenila. Dugo se verovalo da mleko štiti kosti zahvaljujući kalcijumu koji u sebi sadrži. Danas znamo da je upravo suprotno: zbog kiseline koju stvara u telu, mleko izaziva odliv kalcijuma, daleko veći od količine kalcijuma koju iz njega dobijamo. Mlečni proizvodi, dakle, imaju negativan bilans kalcijuma i nisu dobra terapija za osteoporozu.

Geni nisu dovoljni da bi objasnili takve sklonosti. Izgleda da su naša kultura i društveno okruženje pre svega odgovorni za to kakav ćemo ukus razviti. Iseljeničke porodice, na primer, u nekom trenutku prihvataju ishranu svoje nove domovine, ali tada, kako studije pokazuju, često i obolevaju od bolesti koje muče njihovo okruženje.

Pored toga: osobe s malom prekomernom težinom koje su fizički aktivne zdravije su od mršavih koje se ne kreću.

Herman Hese je to predivno opisao u Sidarti: „Demoni ne rade ništa, demona nema. Svako može da bude čarobnjak, svako može da ostvari svoje ciljeve, ako može da misli, ako može da čeka, ako može da posti.“