Islam

U eri citata izvučenih iz konteksta i novinskih članaka koji se rukovode naslovima iz tabloida, život i vrednosti mirne većine potisnuti su u drugi plan akcijama bučne manjine, usmerenim na privlačenje pažnje javnosti. Vesti u medijima liče na vašarsko iskrivljeno ogledalo: preuveličavaju militantnost nekolicine i previđaju mirnu većinu. Tu osobenost svojstvenu modernim društvima, ekstremisti vrlo uspešno koriste kako bi privukli pažnju na sebe. Teroristički akti, kao što je onaj od jedanaestog septembra 2001. godine, ili samoubilački bombaški napad u Londonu, koji je usmrtio pedeset dvoje nedužnih putnika i ranio na stotine njih u javnom saobraćaju u julu 2005. godine – nisu samo okrutni besmisleni činovi. Oni privlače pažnju javnosti taktikom „propagandnog čina“, koju su formulisali evropski anarhisti u 19. veku. Paradoksalno, odgovor vlasti kroz osudu čitavih zajednica, ili kroz pokretanje ratova koji stavljaju na iskušenje lojalnost novostečenih građana, ide naruku ekstremistima.

Po tradicionalnom muslimanskom gledištu, paganizam koji preovladava u Meki u vreme Poslanikovog rođenja nije bio neka „primalna“ religija koja je evoluirala u pravcu monoteizma, nego je bio manifestacija religiozne dekadencije. Bilo je to ponovno zapadanje u greh

rnost Bogu ponudom da žrtvuje Isaka, pretka Jevreja, svog sina sa prvobitno neplodnom Sarom. U islamskoj verziji, ova žrtva je Išmael ili Ismail, Avramov sin sa robinjom Hadžerom koji je doživeo da postane predak Arapa.

Sotona je kažnjen zbog odbijanja da se pokloni pred Adamom; Adam se, iako je počinio greh jedući zabranjeni plod, kao u biblijskoj priči, pokaje i uskoro se vrati u milost kao Božji ovlašćenik ili nameštenik (kalif ili halifa), prvi Poslanik u nizu Poslanika, koji dostiže vrhunac u Muhamedu.

Za razliku od knjiga Starog i Novog Zaveta, Kuran se ukazuje kao neobrađen, „sirov materijal“.

Daleko od toga da je Muhamed „autor“ Kurana, Kuran je, u književno-istorijskom smislu, „autor“ Muhameda.

Evropljanima se, posebno u ­j­užnoj Aziji, činilo da je poštovanje koje muslimani iskazuju svom Poslaniku bilo jednako obožavanju.

Teologija je apsolutni i beskompromisni monoteizam.

kao recimo amputacija ruke za krađu, ili bičevanje za seksualni čin izvan braka) su stekle simbolički značaj baš zbog toga što se na njih gledalo kao na suprotnost razuzdanom ponašanju koje je inspirisao „dekadentni“ Zapad.

klasi učenih ljudi, čija je uloga kao čuvara i tumača tradicije mnogo bliža rabinu u judaizmu, nego ulozi sveštenika u hrišćanstvu.