Džejn Ejr

Uskogrudo je od njihovih više povlašćenih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju klavir i vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako one traže da urade i nešto više, ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je to dovoljno za njihov pol.

Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako one traže da urade i nešto više, ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je to dovoljno za njihov pol.

Za neiskusnu mladež vrlo je neugodno osećanje kada se nađe sasvim sama u svetu, odsečena od svih veza, u neizvesnosti da li će stići onamo kuda je naumila, sprečena mnogim preprekama da se vrati onamo odakle je došla. Draž za doživljajima zaslađuje to osećanje, žar gordosti ga zagreva, ali ga strah uništava.

Uzaludno je reći da ljudska bića treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju da imaju neku akciju i stvoriće je ako ne mogu da je nađu.

Primila sam nešto od njene prirode i mnogo njenih navika; skladnije misli i disciplinovanija osećanja usadili su mi se u dušu. Zaklela sam se na poslušnost i red. Bila sam mirna i verovala sam da izgledam zadovoljno u očima drugih, a često i u sopstvenim.

Zatim se moj razum prvi put napregao da shvati ono što mu je rečeno o nebu i paklu, i prvi put je zbunjeno ustuknuo, i prvi put pogledao iza sebe, sa strane i napred, i video oko sebe neizmeran ponor – a to je sadašnjost.

Mnogo je bolje da strpljivo podnesete udarac, koji niko drugi ne oseća do vi, nego da učinite nešto prenagljeno

vesti, a ne luda – kao što sam sada. Zakoni i principi ne služe ničemu kad je čovek zaštićen od raznih iskušenja: oni su stvoreni za ovakve trenutke, kada se telo i duša bune protiv njihove strogosti; strogi jesu, ali pogaziti ih neću. Ako bih to učinila da bih zadovoljila samo ličnu ugodnost, kakvu bi onda važnost imali ti zakoni i ti principi? Nikakvu! Ali oni imaju svoju vrednost – bar tako sam verovala; iako danas u to ne verujem – a to je zato što nisam pri čistoj svesti – jer sam van sebe, vatra mi juri kroz žile, i srce mi kuca tako jako da njegove otkucaje ne mogu da odbrojim. Ostaje mi samo da se oslonim na već stečeno mišljenje, na već davno stvorene odluke: i to je sve na šta u ovom času mogu da se oslonim.“

Rekli ste da me volite, Dženet – ja to neću zaboraviti, i vi to ne možete poreći. Te reči nisu umrle neizgovorene na vašim usnama. Čuo sam ih jasno i nežno; misao je možda odveć svečana, ali je slatka kao muzika: ’Mislim da je divno nadati se i živeti s vama, Edvarde, jer vas volim.’ Volite li me, Džejn? Ponovite.“

Ali gospodin Ročester (tako sam bar mislila) imao je neku naročitu moć da svojim prisustvom usreći druge, pa su mi mrvice sreće, koje je bacao prolaznim pticama kao što sam ja, izgledale kao kraljevska gozba.