Nešto divno

Ljudi i treba da ulaze u naše živote i utiču na nas. I treba da nam postavljaju izazove i da nam pomažu da rastemo. Od prvog trena kad se sklupčamo u majčinom naručju, učimo o ljudskom dodiru, ljubavi i nežnosti. Nije svaki susret toliko značajan i snažan, ali svi nas oni guraju i vuku kroz život i pomažu nam da sazrevamo i učimo.

Ijan je morao da me promeni. To je bilo neizbežno. Možda je prihvatanje toga kao sastavnog dela života krupan korak napred koji će mi pomoći da prihvatim sebe onakvom kakva sam sad.

Znam da treba da prestanem da se osvrćem ka devojci koja sam nekad bila i da dozvolim sebi da spoznam ženu kakva sam sad. Moram i da prestanem da upoređujem sve sa svojim životom sa Ijanom i da se pitam da li nešto volim ili ne volim zbog njega. Moram da se udaljim od „nas” i pronađem sebe, da se usredsredim na „sebe”. Više ne postojimo mi, sad sam samo ja tu.

Izjedala me je pomisao da neko u koga sam uložila toliko mnogo tek tako može da odluči da me ne voli. Zbog toga sam se zapitala da li sam dovoljno dobra, iako se drugima na mahove činilo da sam to prevazišla. Nisam sigurna da li tuga ima ograničen rok trajanja, ali znam da će mi uskoro sve biti lakše. Na trenutke već i sad jeste.

Kad god napravim korak napred, osećam se kao da sam istovremeno koraknula i unazad dok me obuzima bol, tuga ili bes.

− A sad, najozbiljnije, mislim da će mi prijati da radim nešto za sebe. Moram da počnem sama da se bavim nečim novim, a da se pritom ne oslanjam na nekoga koga znam, ko će biti uz mene − iskreno joj kažem, svesna da sam od preklinjanja da pođe sa mnom stigla do olakšanja što neće.

Lepo je kad nekog ovako zasmejem. Odavno se ne osećam kao duhovita osoba – ali kad se setim stare sebe, one koja je odavde otišla na faks, uvek sam bila okružena nasmejanom gomilom ljudi. Smeh je nekad bio važan deo mog života. Kako čovek izgubi nešto tako jednostavno kao što je smeh? Odbijam da poverujem da mi je život postao lišen kikotanja, cerekanja i gromkog smeha. Možda sam bila odveć slepa da bih primetila da naša ljubav i uživanje u onom drugom blede, da smo češće bili nesrećni nego srećni.

Ne bih za sebe rekla da verujem konkretno u Boga. Verujem da postoji neka viša sila, ali mislim da je to zapravo duh univerzuma, a ne jedan veliki čovek koji nas gleda odozgo i sudi o nama, deleći nam izazove, radosti i kazne.

Nisam ni pomišljala da će mi biti ovoliko teško da kao odrasla osoba probam nešto novo! Mnogo je teže nego kad si dete. Kad sam imala dvanaest godina, odmah bih im se spontano pridružila. Nije mi jasno kako to što promenimo način na koji stupamo u dodir s drugim ljudima može toliko snažno da utiče na način na koji reagujemo u društvenim prilikama, ali ljuti me to što sam dozvolila sebi da se ovako osećam u okolnostima u kojima sam se ranije osećala kao riba u vodi. Ne znam šta se od mene očekuje, iako sam došla samo da bih posmatrala.

Dakle, sad znam ko sam bila i ko sam sad. Ni u jednom trenutku nisam rekla da je Ijan jedini krivac za moje promene i za to što sam postala neko drugi; sigurna sam da se dobar deo odigrao zato što sam odrasla dok smo bili zajedno, ali nešto je ipak direktna posledica naše veze, i sad moram da razmislim želim li da budem osoba u čijem je stvaranju i Ijan učestvovao.

Ne želim.

Želim da ogulim Ijanove slojeve i ponovo pronađem samu sebe.

− Narednih nekoliko nedelja biće grozne za tebe. Tugovaćeš, plakaćeš, pitaćeš se zašto se ovo tebi desilo i šta si mogla drugačije da uradiš. Žalićeš za budućnošću za koju si mislila da te čeka i bićeš ljuta što nije tako i bilo. A onda će sve proći. Prihvatićeš da je pred tobom sad nova verzija tvog života i, štaviše, ponovo ćeš početi da živiš i voliš.