Grad tajni

Ни­је нам Бог уза­луд дао два ува а јед­на уста, мно­го је те­же чу­ти не­го ре­ћи.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“

Чо­век се­ди и пла­ни­ра, а Бог гле­да и сме­је се.

До­бро, ре­ци­те ми, ко­је је то ме­ри­ло?

– Љу­бав.

– Ка­ко то?

– Јед­но­став­но. Вре­ме је пре и по­сле љу­ба­ви.

– А у ме­ђу­вре­ме­ну?

– Не­ма ме­ђу­вре­ме­на. Ме­ђу­вре­ме је љу­бав.

– Ни­шта ни­је као што се де­си­ло – ре­че. – Ни­шта ни­је би­ло као што је би­ло. Све за­ви­си да ли пу­шта­те се­бе да не­што до­жи­ви­те као „тај­ну“ или као „лаж“. Те две ре­чи сто­је на две стра­не ги­гант­ске по­лу­ге ко­ја по­кре­ће исто­ри­ју

Зву­чи при­лич­но мор­бид­но, али ја сам убе­ђен да у не­кој мрач­ној со­би, не­где на кра­ју све­та, се­ди де­се­так ста­ра­ца и бу­квал­но се игра са све­том.

Љу­бав је те­шка, тра­жи да­ва­ње. Али до­но­си мир. Спо­кој. Ра­дост. А то је оно што не­ће­те на­ћи у тај­но­ви­тим гру­па­ма љу­ди док се по­тај­но до­го­ва­ра­ју о но­вом зе­мљо­тре­су ко­јим ће про­др­ма­ти пла­не­ту. Њи­ма љу­бав не тре­ба. Они и не зна­ју за њу. То од­ри­ца­ње је це­на да би се­ли у Сто­ли­цу вла­да­ња.

Са­да по­сто­је ве­ли­ки, огром­ни ти­мо­ви струч­ња­ка ко­ји уса­вр­ша­ва­ју пси­хо­ло­шке ме­то­де рас­ту­ра­ња по­ро­ди­це као осно­ве раз­ли­чи­тих дру­шта­ва ко­ја су нам прет­хо­ди­ла. Те­ле­ви­зи­ја и ин­тер­нет би­ће основ­на сред­ства за пла­си­ра­ње свих иде­ја та­кве вр­сте. Исто­вре­ме­но, љу­ди ће да­ти све што мо­гу са­мо да не оста­ну без ТВ-а и ин­тер­не­та. Са­ми ће жу­де­ти за ко­му­ни­ка­ци­јом ко­ја ће их усло­вља­ва­ти но­вим осе­ка­ма ду­ха и обеш­ча­шће­њем бож­јег по­тен­ци­ја­ла ко­ји им је дат.